Боби Фарел, фронтмен поп групе „Бони Ем“, излазио је на сцену као карикатурна верзија Распућина када је певао своју незаборавну песму о наводној љубавној афери између Распућина и царице. Фарел је умро 30. децембра 2010. у Санкт Петербургу, на дан када је 94 године раније Распућин убијен у истом граду. Певач је стигао у руски град, наступио на корпоративној журци, отпевао своје последње „Ра-ра-распућин“, да би наредног јутра био пронађен мртав у својој хотелској соби. Ово необично поклапање је само један пример мистериозних прича које окружују живот и смрт чувеног руског мистика.
Боби Фарел
Boney M/Youtube„Црна, дуга и слабо очешљана коса; црна, густа брада; високо чело, широк, упечатљив нос, мишићава уста. Али читав израз лица му је концентрисан у очима светло плаве боје, блиставим, дубоким, необично привлачним очима. Поглед му је истовремено продоран и нежан, наиван и лукав, усредсређен и далек. Када почне живо да говори, зенице као да му се испуне магнетизмом.“ Овако је Распућина описао Морис Палеолог, француски амбасадор у Русији.
Очигледно је сваком ко би срео Распућина било јасно да се ради о сасвим посебној особи. Људи су му се дивили или га мрзели, али нико није био равнодушан према њему. Како бисмо схватили ко је заиста био Распућин, погледаћемо само документоване, доказане чињенице о његовом животу.
А најважнији податак о Распућину је чињеница да је заиста могао да лечи људе, а посебно царевића Алексеја, сина Николаја II, који је патио од хемофилије, наследне болести која спречава згрушавање крви; то заправо значи да свака повреда и модрица за особу са хемофилијом доводи до дуготрајног крварења, укључујући унутрашња крварења. Распућинову способност да заустави ова крварења посведочили су чак и људи који су га иначе презирали.
„Нема сумње да је Распућин поседовао технику терапеутске хипнозе, мада је немогуће рећи како је то тачно функционисало“, записао је руски историчар Игор Зимин.
Велика кнегиња Олга Александровна, сестра Николаја II, записала је да је 1907. године, када је Алексеју било само три године, царевић повредио ногу док се играо у Царском селу, царевој летњој резиденцији. „Имао је тамне подочњаке <...> нога му је била натечена до непрепознатљивости. Лекари нису били ни од какве користи“, записала је велика кнегиња. „Тада је Аликс (царица Александра Фјодоровна) послала телеграм Распућину у Санкт Петербург. Стигао је око поноћи. До тада ја сам већ била у својим одајама, а ујутро ме је Аликс позвала у Алексејеву собу. Нисам могла да верујем својим очима. Дечак је био не само жив, него и здрав. Седео је на кревету, грозница му је изгледа пала, није било ни трага од отока на нози, очи су му биле бистре, јасне... Касније сам сазнала од Аликс да Распућин није чак ни додирнуо дете, само је стајао поред кревета и молио се.“
Престолонаследник Алексеј
Јавно власништвоМихаил Родзјанко, тадашњи председник Државне думе, записао је: „Распућин је у себи имао снажан хипнотизам. Мислим да је био појава веома занимљива на науку.“ Још троје чланова царске породице: велика кнегиња Ксенија Александровна, Николајева сестра, њен супруг велики кнез Александар Михаилович и велики кнез Кирил Владимирович такође су независно једно од другог потврдили Распућинове исцелитељске моћи у својим мемоарима.
Григориј Распућин потицао је из сељачке породице из Сибира. Као младић је био слабог здравља и, вероватно како би се излечио и ојачао, обилазио је различите манастире и света места у Русији. У свом родном селу Покровском у Тоболској губернији био је познат као „Божји човек“. Николају и Александри представили су га њихови рођаци у новембру 1905. године.
Међутим, насупрот распрострањеном веровању, Распућин није био чест гост у царској палати. 1906. године Распућин се са Николајем и његовом породицом срео два пута; 1907. године три пута. Сидни Гибс, који је од 1908. до 1917. године био енглески тутор деци Николаја II, записао је: „Царица је веровала у његову правичност, у његову духовну снагу, веровала је да његове молитве помажу. Понашала се према њему само на тај начин. Распућин није посећивао дворац често како се причало. Долазио је када би се појавила Алексејева болест. Видео сам га једном. Овако сам га оценио: паметан, препреден, љубазан човек.“
Александра Теглева, која је 17 година била дадиља цареве деце, записала је: „Видела сам Распућина само једном, када је ишао према Алексејевој соби.“ Николајев собар Алексеј Волков посведочио је: „Лично сам двапут видео Распућина у дворцу. Примили су га цар и царица заједно. Био је са њима око двадесетак минута, и првом и другом приликом. Никад га нисам видео да је са њима попио чак ни чај.“
Главни извор спекулација о наводној љубавној вези између Распућина и царице била су писма Александре Фјодоровне Распућину. Њих је наводно од Распућина украо Илиодор (Труфанов), православни монах који је био Распућинов пријатељ до 1912. године, када су имали велики сукоб. Након тога Илиодор је написао књигу „Свети ђаво“ у којој је објавио царичина писма, која су одмах дошла у центар пажње јавности. Тада су сви мислили да је Распућин спавао са царицом, зато што је она написала: „Како сам уморна без вас. Своју душу могу да одморим само када ви, учитељу, седите поред мене, а ја вам љубим руке и наслањам главу на ваша благословена рамена. О, какву лакоћу осећам тада. <…> Тада увек пожелим само једно: да спавам, да заувек спавам на вашем рамену, у вашем наручју.“
Историчари су сагласни у мишљењу да се царица заиста дивила Григорију толико да је према њему осећала наклоност, јер је могао да излечи њеног сина и отклони њену узнемиреност. Али било је немогуће да царица и Распућин остану заједно сами без слугу или сведока, у Зимском дворцу или негде другде. У сваком случају социјални јаз између сељака и царице био је превелик да би они могли да гаје чак и пријатељске везе, а камоли неку врсту интимности.
Јевгениј Боткин, дворски лекар царске породице који је убијен заједно с њима 1918. године у Јекатеринбургу, записао је: „Да Распућин није постојао, противници царске породице и организатори револуције би га створили помоћу оговарања Ане Вирубове (дворска дама, најбоља пријатељица и особа од поверења царице Александре Фјодоровне – прим. ур), да није било Вирубове, они би узели мене, било кога.“
Већина оних који су критиковали и мрзели Распућина припадали су аристократији. Није им се допадало што неки „мужик“, обичан необразовани сељак, може да задобије такву наклоност царске породице. Сам Распућин је, на жалост, давао повода за оговарања, измишљајући приче о свом утицају на двору. Историчар Александар Боханов је записао да Распућин није заправо могао да сакрије свој понос. „Нашавши се као добродошао гост у луксузним кућама престонице, добивши приступ животу за који није знао ни да постоји, сибирски проповедник није дуго могао да остане присебан. Убрзо му је комуникација са царском породицом ударила у главу. Распућин је почео себе да доживљава као свемоћног, волео је да импресионира људе причама о свом утицају и ове приче су се преносиле од уста до уста.“
1909. године петербуршка тајна полиција је изнела тврдњу да је Распућин „револуционар“, али није за то пронашла никакве доказе. Касније исте године полиција је пратила Распућина, након што је сељанка Хионија Гусева покушала да га убије ножем. Овога пута тајна служба је требало да заштити Распућина. „Страхујући да је он мета злонамерне групе људи, налажем вам да држите на оку овај случај и да га заштите од могућих поновних напада“, написао је Николај II министру унутрашњих послова Николају Маклакову.
Током последње две године Григоријевог живота тајна полиција је тражила било шта што би могло да га компромитује. „Успоставио сам двоструку контролу над Распућином. Платио сам све његове домаће слуге у стану у Санкт Петербургу [као агенте], поставио на улици стражу, купио специјална кола са возачима-агентима за Распућина и специјалну брзу кочију са кочијашем-агентом“, касније је рекао Степан Белецки, заменик министра унутрашњих послова. „Тада смо сазнали за све особе које су се обратиле Распућину или су му биле блиске... И не само то, успостављено је пажљиво посматрање и праћење особа које посећују Распућина, мада се њему и његовим рођацима то није допало.“
Необично је било то што све ово праћење није о Распућину дало ништа стварно компромитујуће. Најгоре што се о њему могло рећи је да је виђен пијан (неколико пута) и да је у свом стану приређивао „забаве“ где је долазило доста људи, укључујући и њему привржене младе жене, да слушају његове проповеди. Никакве оргије, илегалне секте, везе са револуционарима, ништа што би стварно угрозило Распућинов углед није откривено. Ипак, лекари тог доба су били немоћни када се ради о хемофилији царевића Алексеја, за коју није било лека, док је Григориј наставио да помаже престолонаследнику својим исцелитељским моћима.
Као што знамо, Григориј Распућин је убијен 16. децембра по старом календару (30. децембра по новом) 1916. године у Санкт Петербургу. У убиство је био умешан чак и члан царске породице велики кнез Дмитриј Павлович.
Престолонаследник, мали Алексеј, био је очајан после Григоријеве смрти. Сергеј Фјодоров, један од дворских лекара, сећао се његових речи: „Више нема светитеља! Био је један светитељ - Григориј, али су га убили. Сада ме лече и моле се, али то не помаже. А Григориј би ми донео јабуку, помиловао ме по месту где ме боли и одмах би ми било боље...“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
