Источни фронт Другог светског рата био је истински пакао на земљи, гранатирања која су са земљом сравњивала све живо, страшни тенковски и ваздушни напади, масовно страдање другова... Сачувати физичку и моралну снагу у таквим приликама за војнике је био изузетно тежак задатак.
Челници зараћених земаља одлично су схватали проблем и смишљали најразличитија средства како би своје војнике држали у форми. Тако је рецимо, борбени дух немачких војника подизан помоћу шнапса. У Вермахту су коришћене и таблете Первитина. Овај препарат на бази метамфетамина показао је јако психостимулативно дејство на централни нервни систем, изазивајући прилив снаге и смањујући потребу за сном и храном.
У Црвеној армији проблем стреса решаван је на други начин, помоћу најпознатије руског пића, вотке.
Традиција давања алкохола војницима „за храброст“ постојала је у руској армији од давнина. Још у 18. веку за време борбених дејстава војницима су следовале три чашице „пшеничног вина“ недељно.
После катастрофалног пораза Русије у рату против Јапана 1908. године ова пракса је укинута, а тридесет година касније у Совјетском Савезу појавио се указ Народног комесаријата одбране „О борби против пијанства у Радничко-сељачкој црвеној армији“ према чијим одредбама су пасионирани љубитељи капљице могли да буду избачени из редова оружаних снага, али и да заврше на суду.
Традиција конзумирања алкохола враћена је у војску у време рата против Финске. У јануару 1940. године народни комесар одбране Климент Ворошилов предложио је да се војницима и командирима дневно даје по сто грама вотке и педесет грама сланине, како би се загрејали у суровим зимским условима. Тенкистима је припадало дупло следовање народног комесаријата, а пилоти су често добијали коњак.
После рата против Финске укинуто је давање алкохола у војсци да би годину и по дана касније поново било уведено. Декретом Државног комитета одбране под бројем 562 од 22. августа 1941. године за војнике на првој линији фронта, оне које су били у непосредном контакту са непријатељем, било је предвиђено по сто грама вотке јачине четрдесет степени.
У наредби Народног комесаријата која се појавила три дана касније прецизирано је да поред бораца јединица прве линије фронта вотку треба обезбедити и за пилоте Ратног ваздухопловства Црвене армије, као и инжењерско-технички састав аеродрома који је радио на привременим аеродромима.
Наравно, ова иницијатива војног руководства потекла је из других разлога од оних из времена совјетско-финског сукоба. Редовно следовање алкохола требало је да помогне војницима да се изборе са огромним стресом под којим су били у почетном, најтежем за СССР, периоду рата против нацистичке Немачке. Осим тога, управо јако алкохолно пиће са великим процентом алкохола брзо се разграђивало у људском организму, претварајући се у велику количину енергије и омогућавајући брзу надокнаду велике потрошње енергије.
Систем расподеле алкохола војницима разликовао се у појединим јединицама и формацијама. Алкохол се негде војницима давао пред почетак напада, а негде тек после тешких борби, док је до неких пукова вотка ретко кад стизала.
„Сећам се да се вотка делила пред напад“, сведочио је војник Александар Гринко. „Старешина је ишао са чутуром по рову и ко је хтео сипао је себи. Пили су превасходно млади људи. А онда нажалост и гинули. Они који би преживели после неколико борби, према алкохолу су се крајње опрезно односили“.
„Без алкохола није било могуће победити“, речи су старијег лајтнанта Фјодора Иљченка који је у Стаљинграду заробио фелдмаршала Фридриха Паулуса. „Фронтовских сто грама вотке постали су драгоценији од граната и спасавали војнике од смрзавања, будући да су многе ноћи проводили на чистини и земљи“.
Нису, међутим, свим војницима била потребна редовна следовања алкохола. „Првих година трампио сам пиће за шећер“, говорио је митраљезац Михаил Ларин. „Када је старешина делио по сто грама вотке, војници су обилазили око мене ко гуске, тако да сам се трампио са тих сто грама алкохола“. „Нас, омладинце, тих сто грама мало је занимало, далеко више смо се интересовали за храну“, речи су гардијског наредника Георгија Велминова.
Правила и норме дељења вотке стално су се мењали. У мају 1942. године алкохол је точен војницима оних јединица које су су се истакле у борбама. Норма је притом била повећана на двеста грама. Свим осталим војницима на првој борбеној линији пиће је било дозвољено само о празницима.
У новембру те године враћено је традиционалних сто грама пића. То право имали су само они војници и официри који су директно учествовали у борбеним дејствима. Онима у резерви, као и запосленима у службама у позадини следовало је по педесет грама.
Војници нису свуда добијали само вотку. Тако је совјетским војницима који су бранили Кавказ вотка успешно замењивана локалним винима.
После победе сто грама вотке које је прописао Народни комесаријат укинути су у Црвеној армији. Међутим, нису сви повратници са фронта успели да искорене годинама стицану навику свакодневног конзумирања алкохола.
Ветеран 82. гардијске стрељачке дивизије Лав Карташов говорио је: „После рата у Свердловску (данашњи Јекатеринбург) једно време обедовао сам у официрској мензи. Било ми је чудно то што официри нису почињали да једу без сто грама пића... А где је сто ту је и двеста и више... Сећам се да сам гледајући тај призор у себи размишљао „да, далеко ћемо овако догурати...“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
