Како је Европа Русију „заразила“ двобојима

Russia Beyond (Public Domain, Музеи Московского Кремля)
Први Руси који су присуствовали европским двобојима чудили су се и подсмевали овом обичају. Ипак, временом он је постао неодвојиви део живота руског племства. Али, како је до тога дошло?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

За руског аристократу из XIX века част је била вреднија од свега. Свака увреда водила је право у двобој. Они су у време Александра Пушкина били толико честа појава да је власт почела да страхује за бројност младих племића. Сукобљени младићи нису се могли одвратити од смртоносне намере чак ни прогонством у Сибир, што је била запрећена казна за учеснике двобоја. Међутим, тако није одувек било. Двобоји су се у Русији појавили тек када су у руској државној служби почели да се појављују Европљани – у XVII веку. Али, прве двобоје ради части Руси су посматрали са чуђењем, па чак и презиром. 

„Поље“, руско „поље“ 

Епоха процвата европског двобоја били су XVI и XVII век. Истовремено у Московском царству двобоји су третирани као дивљаштво. Француз Жак Маржере, који је служио при двору Бориса Годунова, је записао: „међу Русима нема двобоја, као прво, зато што никад не носе оружје, осим у време рата или на путовањима, а као друго, зато што се онај ко је увређен речима или на други начин, обраћа суду који кривцу одређује новчану казну, а ова се назива 'срамота'“. По сведочењу Маржера, оваква пракса се објашњава строгошћу закона: самостално решавање спорова путем двобоја није било дозвољено како Руси не би на себе преузимали „власт правосуђа, које једино има право да решава и кажњава преступе“. 

Ова пракса у Русији се задржала током читавог XVII века, док су се за то време Европљани нештедимице обрачунавали сабљама. Дипломата Петар Толстој, који је 1697. године отишао у Европу да проучава поморство, био је сведок двобоја између пољских племића, што га је потпуно шокирало. „Пољаци... у свему наликују на стоку... не могу никакав државни посао да сврше без борбе и туче, и зато свакаквим поводом излазе у поље да се... без размишљања туку и гину“, писао је Толстој с презиром.

Мачеви из Холандије, крај 17. века

Зар Толстој као дворски човек није схватао да се код двобоја ради о питању части? Без сумње је то могао да разуме, на шта указује чињеница да Толстој користи реч „поље“, која се у старој Русији користила да означи „судски двобој“ до којег је долазило када тужени и тужилац не би успели да дођу до договора, а није било сведока који би могли да потврде ко од њих је у праву.

Обичај „поља“ међу Русима је потицао од давнина. Још у X веку арапски историчар Шамсудин ел Мукадаси је записао: „Кад цар реши спор између две стране, а оне његовом одлуком остану незадовољне, тада им он каже: разрачунајте се својим мачевима, чији је оштрији, његова је победа“. И заиста, Руси су радо баш у „ пољу“ решавали најтеже спорове. Наиме, судски процес се плаћао, а да се туку могли су лично или – ако постоји очигледна неједнакост између супарника – могли су да плате другог борца. То је било дозвољено само старима, богаљима, малолетнима, женама или свештеницима. Међутим, ако је спор био између двеју жена, није било дозвољено унајмити замену.

Фалк против Грелса

Руско „поље“ је било нека врста „Божјег суда“. Међутим, док је у Европи ово „доказно средство“ имало облик „искушавања ватром и водом“, у Русији се сматрало да ће Бог у двобоју бити на страни онога ко је праведан. Врхунац оваквог решавања спорова био је у XVI веку, када је у Москви чак одређено посебно место за двобоје, а налазило се између данашње Лубјанке и Старог трга. Међутим, у XVII веку „поље“ је почело да нестаје. Нови руски законик „Соборноје уложеније“ из 1649. године уопште не спомињe такву могућност решавања спорова. Притом је први двобој у Русији, о којем су сачувани подаци, одржан пре усвајања овог законика 1637. године и био је то двобој међу странцима.

Разлог првог познатог двобоја у Москви било су, како пише историчар Александар Савин, новчани дуг и пијанство. 6. јуна 1637. године у двориште Палашевског насеља, где је живео Немац у руској служби поручник Петар Фалк, дошао је други немачки наредник Томас Грелс да тражи повраћај дуга од две рубље за карабин који му је остављен као залог. Грелс је био пијан и ударио је Фалка дршком од сабље по глави, а према европском обичају тог времена ударац дршком (истина, по руци) значио је позив на двобој.

Како је посведочила Фалкова супруга Ана, они су почели „да се свађају и праве буку и свађајући се, изашли су ван капије“. Сведока двобоја није било, али мртви Грелс је касније пронађен у локви крви.

„Мачевање Франческа Фернанда Алфјерија“

Према закону тог времена, смрт у двобоју третирала се као убиство. Истрага је у то доба признање добијала мучењем, али Фалк је остао чврсто при свом: Грелс је сам „налетео“, „набио се“ на оштрицу његове сабље. Истрага је трајала скоро три године и, мада директна кривица Фалка није доказана, он је ипак умро у затвору.

У другој половини XVII века двобоји међу странцима у руској државној служби постали су све чешћи. 1665. године дошло је до двобоја између немачког капетана Христофера Улмана и шкотског капетана Смита. Узрок двобоја био је новчани дуг за вино. Улман је, покушавајући да двобој прикаже као самоодбрану, рекао да се Смит „набио“ на оштрицу његове сабље, али није успео да оправда свој поступак. На страни покојног Смита нашла се читава московска шкотска заједница на челу са генералом Патриком Гордоном, вероватно најутицајнијим странцем у руској служби.

Патрик Гордон

Улман, који је најпре осуђен на одсецање главе, остављен је у животу, али без ногу и леве руке. 30. маја 1666. године сам генерал Патрик Гордон имао је двобој са Енглезом Монтгомеријем, али није дошло до крви, јер су их раздвојили окупљени познаници.

„Предрасуде, које не потичу од предака“

А шта је са Русима? Како пише Маржере, сама суштина двобоја била им је страна. „Руси не воле да се хватају за речи: они су врло прости у опхођењу и свакоме кажу 'ти', а некада су били још простији... Али сада, кад су се међу њима појавили странци, Руси се одвикавају од грубости, која је била уобичајена пре двадесет или тридесет година“, писао је Маржере.

„Двобој“, Jacques Callot , 1617.

Одвикавање од „грубости“ и жеља да подражавају странце, коју је Русима усадио Петар Велики, донели су своје плодове. Наиме, 1702. године одржан је један од првих руских двобоја. До њега је дошло зато што је на једној забави водник Преображенског пука Иван Шчепотов „гурнуо задњицом“ поручника истог пука Семјона Измајлова. Последњи му је узвратио истом мером, уследили су туча и позив на двобој. Обојица супарника су преживела са лаким ранама. Али цар Петар се, сазнавши за двобој, разбеснео. Наредио је да се „обојица избију бичевима како другима не би пало на памет“ и ражалују у редове. Ипак, случај је накако заташкан и обојица официра су остали у служби, само провевши неко време под стражом. 

Пиштољи из 16. века

За разлику од многих других европских обичаја, двобоји, по мишљењу цара Петра, нису завређивали да буду преузети у Русији. Наиме, он је сматрао да живот војника припада пре свега његовој домовини. 1715. године Петар је прописао: „Никаква увреда части увређеног ни на који начин не може умањити“. Даље је цар налагао да се сви учесници двобоја погубе. Међутим, овај сурови закон се није заправо примењивао. Нису се, наиме, сачували подаци о извршењу смртне казне због двобоја.

Двобоји европског типа у Русији су се појавили тек крајем XVIII века, када је међу младим племићима заживела мода школовања у Европи, што значи да је и питање части постало популарно. А ипак, мишљење о двобојима остало је амбивалентно: „предрасуде које нисмо наследили од предака, него су преузете или усвојене, туђе“ – тако је о двобојима писала царица Катарина II, која, наравно, такође није желела да владајућа класа сама себе истреби путем двобоја. 1787. године објављен је „Манифест о двобојима“ према којем су учесници двобоја (укључујући и лекара и секунданте) морали да плате новчану казну, док је наносилац увреде (који је проузроковао двобој) био протериван у Сибир.

Крајем XIX века, међутим, двобој је за Русију постао уобичајена појава. Правила двобоја су почела званично да се штампају. А двобој је био нека врста егзотичне забаве са гледаоцима и фотографима. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“