Зинаида Жученко (рођена Гернгрос) била је легенда у круговима тајне полиције Руске империје с краја 19. века. Започевши своју каријеру као скромна кућна учитељица, претворила се у једног од најозлоглашенијих непријатеља руског револуционарног подземља, цинкарећи људе који су је сматрали својом пријатељицом – али у њеној етици, све је то било оправдано добрим циљем – спасавањем Русије од терористичких напада које су револуционари покушавали да изведу. Међутим, њена прича се није тако добро завршила.
„Драги мој пријатељу! Бојим се само једног: сумпорне киселине! Почињем да мислим да ме неће убити. Ипак је прилично тешко. Они су сигурни да сам окружена гомилом полиције. И 'било би штета жртвовати једног од добрих за провокатора', мислим да у то верују. Можда ће се ипак све свести на сумпорну киселину“, писала је Жученко, тајни агент царске полиције, чије је склониште откривено, у писму свом бившем шефу Михаилу фон Котну у августу 1909. године.
Зинаида Фјодоровна Жученко-Гернгрос
Јавно власништвоНеколико дана пре преписке, Зинаиду Жученко, која је била на активној дужности од 1894. године, разоткрио је „Шерлок Холмс руске револуције“ – емигрантски новинар Владимир Бурцев. Темељан и немилосрдан, Бурцев је упао у кућу у Берлину, где је Жученко живела са својим сином и пријатељем. Докази су били непобитни. То је истакао вршилац дужности државног саветника Сергеј Коваленски, шеф целокупне руске политичке истражне јединице. Након брзе оставке на место директора Одељења полиције, његова каријера је пропала и он је очигледно сматрао да је омаловажаван, што га је нагнало да изврши издају, а затим и самоубиство. Његово сведочење је подржао Леонид Мењшиков, још један дезертер.
Бурцев, као искусни ловац на царске агенте, очекивао је од сусрета са Зинаидом уобичајене сузе, отпор, хистеричне молбе и тврдње о невиности. Али он је добио нешто сасвим друго.
„Задала си ударац мојим најсветијим идеалима, по којима живим цео свој живот... Ти си невероватна – мислим, мислим на тебе и толико желим да те боље разумем“, написао је Зинаиди Жученко после тог судбоносног сусрета. У њој – жени строгог изгледа која је прилично личила на учитељицу, стари револуционар, вук самотњак, видео је противника којег је сматрао себи равним – нешто што му се никада раније није догодило. Штавише, чак су се и службеници у истражној јединици морали запитати да ли су икада имали задовољство да раде са тако даровитим прикривеним оперативцем – оним који није служио за новац или из страха или жеље да науди својим бившим кохортама. Жученко је била јединствена.
Након што је 1893. године дипломирала на Институту Смољни, 22-годишња Зинаида Гернгрос је подучавала децу полицијског службеника; захваљујући томе успела је да склопи пријатељство са другим важним људима у Министарству унутрашњих послова, укључујући легендарног детектива Сергеја Зубатова. Пошто је постала Зубатовљев штићеник, инфилтрирала се у тајну групу коју је водио студент по имену Иван Распутин, а која је планирала да убије цара на церемонији његовог крунисања. Као резултат тога, планови групе су били осујећени. Ухапшена 1896. године, заједно са несрећним атентаторима, Зинаида – сада тајни агент – провела је годину дана у затвору, пре него што је послата на Кавказ. Тамо је, према њеним речима, направила највећу грешку у каријери – удала се. Испоставило се да је њен муж био насилан тип и она је побегла у Немачку са малим сином Николајем.
Сергеј Зубатов
Јавно власништвоГодине 1905. затражено је од ње да се врати на дужност. Прва руска револуција се распламсала и жестока Жученко је скочила право у ватру, на барикаде, не обазирући се на своју безбедност.
Тамо Жученко није била само оперативац тајне полиције – постала је пријатељ и поверљива особа својих претпостављених официра жандармерије. Шефови Одељења безбедности Москве Јевгениј Климович и Михаил фон Котен послушали су њен савет, поштовали је као особу и редовно је гостили у својим домовима као цењеног госта. Зинаида се за љубазност одужила неуморним радом: између осталог, осујећена су два најистакнутија покушаја атентата. Почетком 1906. чланови социјалистичко-револуционарне партије одлучили су да се обрачунају са губернатором Минска Павлом Курловом због пуцања на антивладине демонстрације у Минску у октобру 1905. На крају су бацили експлозив на Курлова, погодивши га у главу, али детонације није било. То је зато што ју је Жученко, која је имала задатак да испоручи бомбу у Минск, прво однела Фон Котну, који је извукао детонатор.
Павел Курлов (1860-1923)
Јавно власништвоГодину дана касније, у фебруару 1907, револуционарка Фрума Фрумкина одлучила је да убије градоначелника Москве Анатолија Рејнбота и рекла својим партијским колегама да ће извршити самоубиство ако јој стану на пут. Зинаида је схватила да је немогуће променити мишљење Фрумкине и припремила је за мисију, сашивши посебан џеп за револвер, а затим је помогла да Фрумкина буде ухваћена на улазу у Бољшој театар, где је планирала свој напад.
Да иронија буде већа, људи чије је животе Зинаида спасила нису се баш могли сматрати узорним личностима: Курлов се позиционирао као корумпирани улизица и поверљиви заљубљеник у сплетке, док је Рејнбот – кратко време након покушаја атентата – оптужен за крађу из ризнице и друге коруптивне радње.
Упркос својој витешкој оданости властима, као и изгледу скромне учитељице, Зинаида није била тип „чедне девојке из комшилука“: имала је зависност од морфијума и склоност ка љубавним аферама са револуционарима, са посебним укусом за грубље мушкарце. Међутим, све шта су јој љубавници поверавали током њихових врелих љубавних сеанси, она је спремно преносила тајној полицији.
Сами револуционари никада нису дозволили да се створи трунка сумње у поузданост Зинаиде Жученко. Дакле, да није било издаје њених бивших полицијских колега Коваленског и Мењшикова, она би, по свој прилици, наставила своју бриљантну каријеру. Бурцев, гладан сваког ситног детаља, обећао је Жученко да ће је поштедети, у замену за информације, али она не само да је одбила да изда своје бивше претпостављене, већ се упустила у дугу дебату са својим тужиоцем. Ова активна преписка између два непомирљива противника трајала је неколико година. Циљ Зинаиде Жученко био је да уништи стереотипне ставове револуционара – као и читавих опозиционих табора – о тајном оперативцу као саботеру и корумпираном људском бићу.
Сигурно је да је Зинаида Жученко, бивши тајни оперативац, успела да избегне крваву одмазду, захваљујући свом идеолошком положају, којем револуционари нису могли да се не диве. Живела је тихо, усамљено у Берлину од велике пензије коју је добијала од руске владе. То је трајало до почетка Првог светског рата. Берлинска полиција, која је у једном тренутку имала добар однос са царском полицијом, обавештена је о Зинаидиној улози и са почетком рата је ухапсила као потенцијалног шпијуна и одвојила је од 16-годишњег сина. Зинаида је провела наредне три године у женском затвору пре него што је пребачена у концентрациони логор Хавелберг.
Након пуштања на слободу дочекали су је нови изазови: њен однос са сином Николајем се погоршао након затвора – он није делио идеале своје мајке и често је посећивао дом Бурцева. Николај је на крају одлучио да оде свом оцу у Туркестан. Није познато да ли је успео да стигне на одредиште – у Русији је ударила револуција.
Добивши рану вест о пучу у Петрограду, Зубатов, вољени пријатељ Зинаиде Фјодоровне Жученко, одузео је себи живот. Неколико дана касније, разјарена гомила у Хелсингфорсу (данас Хелсинки) је практично растргла Фон Котена. Међутим, чак ни Бурцевљев осећај тријумфа због победе његових револуционарних другова није дуго трајао. Милошћу бољшевика нашао се у затвору у Петропавловској тврђави (Петербург), где је био повремени гост и за време Николаја II. Сада је делио ћелије са највишим полицијским званичницима, од којих су многи убрзо погубљени.
Владимир Бурцев
Карл БулаБурцев је успео да се ослободи и побегне у Париз, где му је Жученко наставила слати своја писма у нади да ће јој помоћи да пронађе сина. Према информацијама које је тада имала, он је учествовао у руском грађанском рату. Зинаида је мислила да је мртав. „Једном речју, тешко је... Али личну тугу у потпуности прождире туга коју осећам због Русије“, написала је она.
Руска армија спремна да пуца на револуционаре у Петербургу 1917.
Јавно власништвоГодине 1924. Бурцев је добио последње писмо од свог „највећег непријатеља“. Жученко је написала да се њен син вратио кући жив и неповређен, док она сама наставља да живи у Лијежу у Белгији, продајући карте за представе. „У међувремену, моја мала мисија је остала у историји, њоме оправдана и... мој однос према њеним проценама – било да долазе из непријатељског или пријатељског табора – је потпуно миран и објективан. У ствари, нама Русима остаје само да жалимо за неповратном, преминулом прошлошћу... Садашњост, за нас двоје – иако је нешто веома пријатно, обојена је овом тугом.“
Судбина Зинаиде Жученко је од тада непозната, као ни време и место њене смрти – једноставно је нестала.
Бурцев је умро у окупираном Паризу 21. августа 1942. Према сведочењу његове ћерке, Бурцев је до својих последњих дана наставио да шета пустим, уплашеним градом, бринући се, свађајући се и покушавајући да докаже људима да ће Русија победити…“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
