- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
Немачке трупе су 22. јуна 1941. године ушле на територију СССР-а. Сутрадан, 23. јула, совјетски опуномоћени представник у Вишијевској Француској Александар Богомолов добио је од једног тамошњег руског емигранта необичну поруку: „Војнички дуг ме обавезује да браним моју Отаџбину заједно са руским народом. Молим Вас да издејствујете за мене дозволу совјетских власти да се вратим у Русију и будем примљен у редове Црвене армије“.
У тој молби нема ничег необичног ако се не рачунају два момента. Прво, патриотски настројени добровољац је тада већ имао пуне 64 године, а друго, то је био главом и брадом Петар Семјонович Махров, један од главних противника бољшевика у Грађанском рату, тадашњи начелник Генералштаба Оружаних снага Југа Русије.
Добровољац
Archive photo
„Био је то изузетно способан, вешт и умешан официр Генералштаба. Имао је брзо и флексибилно расуђивање и био је врло енергичан“, тако је Петра Махрова окарактерисао командант Оружаних снага Југа Русије, генерал Петар Врангељ, додавши и ово: „Он није имао ништа против да се мало игра ’демократизма’“.
„Демократизма“ и либералних схватања Махров се није одрекао ни када је после слома Белог покрета емигрирао у Француску. У разговорима са пријатељима причао је да га веома интересује социјализам и да је много читао о томе. Чак је износио и мисао да ће свет у будућности неизбежно доћи до социјализма. И поред тога, генерал никада није постао комуниста.
Иван Шагин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru
Почетак рата нацистичке Немачке против Совјетског Савеза унео је раскол у кругове руске емиграције у Европи. Једни су то дочекали са ликовањем, прижељкујући пораз старом непријатељу и сањајући о томе да им Немци „ослободе“ отаџбину. Неки су чак и интензивно помагали Трећем рајху у том подухвату.
Други табор емиграната, коме је припадао Петар Семјонович, доживео је немачку инвазију као велику трагедију. „Ми пре свега треба да будемо Руси“, тврдио је он. „Треба да се боримо само против садашње руске власти, а не да ратујемо против руског народа, као што је било у Грађанском рату... Злочин је гурати омладину у авантуристичке подухвате на страни непријатеља Русије“.
У писму једном свом познанику Махров је рекао да је дан када су Немци објавили рат Русији оставио на њега толико снажан утисак да је био спреман да ступи у Црвену армију „макар и као редов“.
Хапшење
Богомолов није реаговао на молбу старог генерала и ништа није одговорио. Совјетском дипломати тада није било до тога. Али је зато немачка контраобавештајна служба обратила пажњу на патриотски порив Петра Семјоновича.
Немци су дошли у посед писма бившег команданта пријатељима, где их је он позивао да не сарађују са нацистима и писао како ће Црвена армија „разбити“ Вермахт, помињући како је спреман да ступи у редове совјетских трупа.
Француски жандари су 19. августа 1941. године дошли у генералов стан у Кану са налогом за хапшење. Нису знали који су разлози хапшења и само су тихо и незадовољно прокоментарисали да је то „масло проклетих Шваба“.
Public domain
Петар Махров је одведен у градски затвор, после чега је спроведен у концентрациони логор Верне д'Арјеж у француским Пиринејима на граници са Шпанијом. За старијег човека је тај пут био тешко искушење.
Петра Семјоновича је од сигурне смрти спасао пензионисани француски генерал Анри Албер Нијсл који је живео у Паризу и са којим се Махров упознао још у Варшави током Грађанског рата. Захваљујући напорима француског генерала намучени Махров је 6. децембра 1941. године пуштен на слободу.
Несуђени добровољац се срео са Александром Богомоловом у фебруару 1945. године. Совјетски дипломата му се извинио што у оном тренутку никако није могао да реагује на писмо, али му је саопштио да је то писмо проследио у Москву и да оно тамо није остало незапажено.
Дирљива молба старог белог генерала да га приме у редове Црвене армије у великој мери је утицала на одлуку Председништва Врховног совјета СССР-а од 14. јуна 1946. године о томе да се совјетско држављанство врати бившим поданицима Руске империје и лицима која су изгубила совјетско држављанство а живе на територији Француске.
Archive photo
Петар Семјонович је добио совјетски пасош, али када је затим покушао да га продужи на још једну годину из неког разлога је одбијен. На своју велику жалост, генерал Махров није успео да се врати у СССР. Умро је 1964. године у Кану, у својој 88. години.