Пре него што је крстио Русију Владимир је највероватније владао паганском државом и сам био многобожац. Постоје сведочења да су међу његовим женама биле даме чешког и грчког порекла, а када је освојио Корсун (Херсон Тауријски) који је припадао Византији, желео је да се ожени принцезом Аном, сестром византијских императора Василија Другог и Константина Осмог, са којим је овај владао.
Византијска страна поставила је услов, тражећи да се Владимир крсти, што је значило ширење хришћанства на земље којима је он владао. После крштења, Владимир и Ана венчали су се по хришћанском обреду. Ана се укључила у христијанизацију руских земаља финансирајући градњу бројних цркава.
Умрла је четири године пре мужа 1011/1012 године.
Крајем четрнаестог века Московско кнежевина и Велика кнежевина Литванија били су суседи, а Смоленск је тада припадао великом литванском кнезу Витовту. Московски кнез Василије Први оженио се са Витовтовом ћерком Софијом са којом је, како легенда каже, био верен још као врло млад, када је кнез Василије побегао од татарског ропства у Литванију.
Венчали су се 1390. године у Москви, а брак у коме је рођено деветоро деце, четири ћерке и пет синова, донео је мир између Москве и Литваније. После мужевљеве смрти 1425. године Софија Витовтовна управљала је московском кнежевином сама. Била је активно укључена у политички живот, бавила се састављањем закона, а касније (1451. године) и руководила одбраном Москве од Татара. При крају свог дугог живота (умрла је са 82 године) замонашила се у московском Вознесенском манастиру.
Зоја Палеолог била је братаница последњег византијског императора Константина Једанаестог који је погинуо у турском освајању Константинопоља 1453. године. Пошто је напустила Византију живела је у Риму. Папа је 1469. године понудио да организује Зојину удају за великог кнеза московског Ивана Трећег, могуће из разлога приближавања католичке и православне цркве. Разговори вођени тим поводом трајали су три године, а 1472. године Софија се у Москви венчала са Иваном Трећим по православном обреду у складу са вером својих предака. Преко Зоје, заправо, никада није вршен утицај Рима на Москву. Родила је деветоро деце, а умрла две године пре мужа.
Већим делом 18. века Русијом су владале жене, изузимајући кратак период владавине Петра Трећег, чији је син Павле Петрович на престо дошао 1769. године. Његова прва жена била је принцеза Вилхелмина Луиза Хесен-Дармштатска (у православљу Наталија Алексејевна), умрла на порођају. Друга супруга била је такође европска принцеза, Софија Доротеја Виртемберска, у православљу Марија Фјодоровна.
Taлентовани сликар и скулптор, али и са металостругарским занатом у рукама, Марија Фјодоровна је много времена посвећивала занатима и уређењу великокнежевске резиденције у Павловску. Поставши императорка Марија је сву своју енергију усмерила на добротворни рад. Управљала је домовима за незбринуту децу, женским образовањем, организацијом занатских школа и после супругове смрти, за владавине синова Александра Првог и Николаја Првог.
После Марије Фјодоровне све супруге руских императора биле су европске принцезе, а многе и у родбинским везама са њима. Тако је супруга Александра Првог Луиуза Марија Августа Баденска, у православљу Јелисавета Алексејевна, била сестричина прве супруге Павла Првог Наталије Алексејевне.
Унуку је супругу одабрала императорка Јекатерина лично а венчање обављено још за време њене власти 1793. године.
Брак, испрва идиличан, на крају није се одржао као такав. Кнез Александар није скривао симпатије према дворским дамама, а Јелисавета Алексејевна сумњичена је за неверство. Обе Јелисаветине ћерке Марија и Јелисавета, умрле у раном детињству, словиле су за децу из ванбрачних веза. Другу децу Јелисавета Алексејевна није имала. Умрла је 1826. године, убрзо после Александра. Међутим, после њене смрти, још дуго се причало да је заправо отишла у манастир, где је живела под туђим именом.
Фредерика Луиза Шарлота Вилхелмина потицала је из пруске краљевске породице, а са мужем се упознала као 15-годишња девојчица. Њихов брак требало је да учврсти савез Русије и Пруске, а сама принцеза надала се мирном животу, далеко од интрига, будући да Николај није био први наследник престола. Венчали су се у Петербургу 1817. године, а Фредерика Шарлота на крштењу у православној вери добила име Александра Фјодоровна. Девет месеци касније родила је првенца коме је било суђено да постане император Александар Други.
Мирном животу брачног пара дошао је крај 1825. године када се први наследник круне Константин одрекао престола, Николај постао император, а живот његове супруге, сада императорке, претворио у згуснути бескрајни низ званичних догађаја, пријема и балова. То је додатно нарушило ионако крхко здравље императоркино која је због сурове северне климе стално била болесна. Осим тога са 34 године она је већ имала седморо деце. После седмог детета лекари су јој препоручили да више не остаје у благословеном стању, што је дефинитивно урушило ионако слабашан заједнички живот супружника.
Император је, на очиглед свих имао своје миљенице, а имперторка није располагала својом судбином. По речима дворске даме Ане Тјутчеве, за Николаја је она била „предивна птичица, коју је држао затворену у златном кавезу, украшеном драгим камењем, хранио нектаром и амброзијом, уљуљкивао мелодијама и мирисима, али би јој крила без размишљања посекао ако би само пожелела да се одатле ишчупа“. Умрла је 1860. године, надживевши мужа седам година.
Велики кнез Александар 1839. године налазио се на пропутовању Европом, а наследнику тражена невеста међу најразличитијим европским принцезама. По речима сестре Олге он их је све доживљавао као „досадне и без укуса“. Принцеза Марија Хесенска која је имала 14 година уопште се није трудила да се допадне наследнику престола чиме га је и освојила. Међутим, постојао је проблем са њеним пореклом, будући да се сматрало да она заправо није ћерка свог оца, већ мајчиног љубавника. И мада је њен отац, Лудвиг Хесенски признао и Марију и њеног брата као своју децу, они су, ипак, живели одвојено, са мајком. Како би разрешила дилеме, мајка Александра Фјодоровна лично се упутила у Дармштат да се упозна са будућом снахом и тек после тога дала свој благослов за брак.
Марија Хесенска је 1840. године крштена у православној вери као Марија Александровна, а годину дана касније постала супруга наследника круне. Она је била скромна и затворена, минимално укључена у политички живот и високо друштво, чак и после 1856. године, када је као тридесетогодишњакиња постала руска импеераторка. Царица се посветила добротворном раду. Под њеним патронатом било је пет болница, 12 домова за ивалиде и старе, 36 прихватилишта, два института, 38 гимназија и 156 школа. Уз њену подршку у Русији је отворено прво одељење Црвеног крста.
Односи међу супружницима временом су бивали све хладнији. Цар је, по сведочењима својих савременика, бескрајно много волео лагодан и слободан живот. Године 1865. умро је њихов старији син и наследник круне Николај Александрович после чега се императорка Марија „изнутра угасила“, а може се рећи „наставила да живи само њена спољна љуштура, потпуно механички“. У каснијим годинамa императоркин живот протицао је у сенци мужевљевих љубавних афера. Своју миљеницу Јекатерину Долгорукову са којом је имао четворо деце, император је без икаквог устручавања довео да живи у Зимском дворцу. Марија Александровна је умрла у јуну 1880. године од туберкулозе. Нешто мање од годину дана после њене смрти Александра Другог убили су чланови терористичке организације „Народна воља“.
Када је 1865. године умро првонаследник престола Николај, на његово место дошао је Александар који је изабраницу почившег брата Дагмару Данску задржао за супругу. У православљу је она постала Марија Фјодоровна.
Без обзира на околности њихов брак у коме се родило шесторо деце словио је као срећан. И Марија и Александар имали су уметничка интересовања и ликовно образовање, а слободне тренутке проводили сликајући заједно. Император и императорка били су и колекционари, а њихова уметничка збирка касније чинила основу Руског музеја у Петербургу. На одмору у финским шкрапама или карелијским шумама император је волео да живи као обичан свет, без слугу. Марија Фјодоровна водила је сеоски живот, сама кувајући за мужа и породицу. Као што је традиција налагала, Марија се бавила добротворним радом, водећи и Руско друштво Црвеног крста. У време Првог светског рата управо је она, као императорка удовица, у Петербургу била на челу организације болница и лазарета за рањенике са фронта. Напустила је Русију 1919. године. Умрла је у Данској 1928. године.
Супруга последњег императора постала је жена у родбинским везама са њим. Алиса Хесен Дармштатска била је Николају и тетка у четвртом колену и сестра у трећем. Против њихове веридбе били су и Николајеви и Алисини родитељи који су за своју децу желели боље прилике. Али када је здравље Александра Трећег почело да се погоршава он је сину дозволио да се жени. Алиса је 2. новембра 1894. године, на православном крштењу обављеном само дан после смрти Александра Трећег, добила име Александра Фјодоровна. Са Николајем се венчала већ 26. новембра исте године.
Прва четири детета императорског брачног пара биле су девојчице, па се главно питање тицало рођења наследника престола. Царевић Алексеј родио се 1904. године, наследивши од мајке хемофилију. Готово читав живот царске породице од тог тренутка пролазио је у знаку бриге о наследнику. Због синовљеве болести и погоршања опште ситуације у земљи Александра Фјодоровна имала је све чешће нервне нападе. У јеку Првог светског рата она је са ћеркама прошла медицинску обуку и као болничарка бринула о рањеницима у дворцу у Царском селу чије одаје су адаптиране у болницу.
Доласком бољшевика на власт царска породица протерана је у Тобољск, а затим у Јекатеринбург, где је у јулу 1918. године Николај Други заједно са супругом, децом и слугама стрељан. После 80 година њихови земни остаци сахрањени су у Петропавловској цркви у Санкт Петербургу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
