После Октобарске револуције 1917. године и Грађанског рата у Русији економија је била практично уништена и земљи је претила глад. Због сурових мера ратног комунизма избило је незадовољство народних маса и у јавности су се појавили антикомунистички гласови.
Како би превазишли новонасталу ситуацију и сачували своје позиције на власти, бољшевици су се 1921. године одлучили на неочекиван корак и поново дозволили приватно предузетништво у сфери малог и средњег бизниса. Ови компромиси у историји су познати под називом Нова економска политика (НЕП).
Пре свега она се односила на сферу хране. Огромни тзв. прехрамбени порез, који се плаћао у натури и који је преоптеретио сељаке, веома је снижен. Осим тога, приватним лицима је дозвољено да самостално продају вишак производа.
Уместо пакета са прехрамбеним производима људи су почели да добијају плате у новцу, од којих су сами могли да купе храну. Дозвољено је да приватници запошљавају радну снагу и чак оснивају мала приватна предузећа. У земљи у којој је победио комунизам фактички су дозвољени тржишни односи.
Појавиле су се приватне продавнице, кафеи, кабареи и ресторани, као и известан осећај слободе и животности после крвавог рата.
Посебно очигледно НЕП је утицао на моду. Није више било срамота бавити се таквим „буржоаским“ стварима као што су брига о изгледу и одевање.
Радничке кецеље замениле су модне комбинације: жене су заволеле шешире, најлон чарапе, хаљине слободног кроја, а такође су први пут почеле да се шишају на кратко и праве фризуре са локнама у стилу Зелде Фицџералд. Мушкарци су носили дводелна одела са трегерима.
Дух НЕП-а, туђ комунизму, продро је и у културу, настављајући традицију авангарде. Сликари, дизајнери, музичари и филмаџије правили су смеле експерименте...
Атмосфера НЕП-а у Москви и Санкт Петербургу могла се упоредити са епохом џеза и „Великог Гетсбија“ у скромнијој варијанти, а Москва је 20-их подсећала на Берлин или Париз.
Међутим, НЕП није дуго трајао. Он није могао да реши реалне економске изазове који су стајали пред земљом. До 1927. године више није било довољно хране за раднике и службенике у градовима, мали произвођачи и трговци нису могли да подигну земљу из пепела грађанског рата. Русији је очигледно била потребна убрзана индустријализација како би била спремна на опасност од стране интервенције. Осим тога, многи бољшевици из састава руководства партије били су забринути, плашећи се да ће у земљу продрети презрени капитализам.
Жеља за забавом и увећањем капитала доживљена је као повратак буржоаског начина живота „малограђана“, а „непмани“ (предузетници у периоду НЕП-а) као реинкарнација експлоататора и непријатеља радничке класе. „Непман“ је постао погрдни израз као и „буржуј“.
Крај НЕП-а обележило је насилно одузимања житарица сељацима 1928. године. Затим је у априлу 1929. године на XVI партијској конференцији усвојен план убрзане индустријализације СССР-а, који је подразумевао окончање тржишне економије и њену тоталну централизацију. Држава је тако контролу над целокупним „бизнисом“ узела у своје руке.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
