Како су у СССР-у забрањивани бракови са странцима?

Klaus Rose/ullstein bild/Getty Images
Совјетским женама које су четрдесетих година одлучиле да постану супруге страних држављана претила је казна од десет година затвора. Органи државне безбедности помно су их пратили, а само реткима, пошло је за руком да се споје са мужевима, по цену страшних одрицања.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

У вили Харитоњенко на Софијском кеју у Москви где се налазила амбасада Велике Британије у СССР-у, у одређеном тренутку боравили су чувени енглески писац Херберт Велс, америчка балерина, супруга Сергеја Јесењина Исидора Данкан, Винстон Черчил... Од августа 1945. године ту је живело и 15 Рускиња (као таоци) које су се упознале са британским држављанима и постале њихове супруге.

Бивша амбасада Велике Британије на Софијском кеју

Британци су долазили у Совјетски Савез на разне начине, рецимо као технички стручњаци, укључени у индустријализацију СССР-а, или као морнари у такозваним арктичким конвојима којима је путем ленд-лиза у луке Архангелска и Мурманска достављана роба. И мада дружење и контакти са руским становништвом нису подстицани, током ратних година између Рускиња и Британаца склопљено је 35 бракова. Двадесет жена успело је да оде у иностранство заједно са мужевима, а 15 је било задржано на граници. Рат је завршен, а совјетски органи државне безбедности били су против тога да совјетски држављани одлазе у Британију. Чак и код мужева.

„Вратите нам супруге“

Бојећи се истрага од стране НКВД-а жене су се обраћале британској амбасади. Међу њима била је и Људмила Хохлина, супруга британског дипломате Питера Сквајра. По завршетку рата њен муж је позван у отаџбину, а њој није дозвољено да напусти земљу. Питер је у Лондону заједно са другим мужевима протестовао испред совјетске амбасаде држећи у рукама транспаренте на којима је писало „Вратите нам супруге“, али без неког резултата. У СССР-у у том тренутку британски амбасадор је позвао свих 15 дама и предложио им да се разведу. Пристале су скоро све. Дневни лист „Известија“ 1948. године објавио је „oтворено“ писмо Људмиле Сквајр (Хохлине), које она заправо, највероватније сама није ни написала, а у коме се, између осталог, наводи: „Пошто сам сазнала да се мој муж укључио у антисовјетску кампању не желим више да будем супруга таквог човека“. Упркос томе, она је на крају у совјетским логорима одробијала скоро осам година.

Људмила Хохлина и Питер Сквајр

Људмила је тек 1960. године успела да ступи у контакт путем писама са мужем. Он је није заборавио, дуго је чекао вести од ње, али се на крају, ипак, оженио, и то поново са Рускињом. А од свих 15 „белих удовица“ у Британију је успела да оде само једна, Клара Хол. Она је изричито одбила да напусти амбасаду, где је провела наредних 18 месеци, док је на крају нису протерали из СССР-а.

Таква суровост образлагана је, свакако, страховима совјетских специјалних служби да би жене лако могле да постану доушнице, шпијуни, а таквих случајева, као што је касније показала руска новинарка Олга Голупцова, заиста је било, Енглези су, заправо, у Архангелску заврбовали осам девојака које су потписале да ће радити за британске специјалне службе.

Архангелск , 1943.

Једну од њих, Антонину Трофимову раскринкали су органи, па је под притиском „откуцала“ остале. Све откривене „шпијунке“ чекао је логор, као и Антонину и то за „издају отаџбине“. Мада у суштини, једва састављајући крај са крајем, (следовање у Архангелску у ратним годинама није било ништа боље него у Лењинграду под блокадом) девојке су једноставно подлегле искушењу за храну и одећу које су им поклањали добростојећи Енглези, успут, не увек из користољубља. Међу руско-британским љубавним причама било је и сасвим искрених, али и на те парове односио се закон који је забрањивао бракове са странцима.

У логор због љубави

Совјетска власт је 1917. године укинула венчања у црквама и традиционална венчања. Слобода породичних и полних односа била је део нове совјетске културе. Брак са странцем ни за кога није био изненађење.

Сергеј Прокофјев са супругом Лином и децом

Постојали су и познати интернационални парови, као што су то били Сергеј Јесењин и Исидора Данкан, Сергеј Прокофјев и Шпањолка Лина Кодина, министар спољних послова Максим Литвинов и Британка Ајви Лоу, да набројимо само неке.

Максим Литвинов (1876-1951) са супругом Ајви Лоу

Међутим, крајем тридесетих година прошлог века закони у домену породичног права постајали су све ригорознији. 1936. године забрањен је абортус. Истовремено, процедура за развод брака постала је компликованија. Разводом се бавио суд, било је потребно да се појаве оба супружника и да се плати између 100 и 200 рубаља. А 1944. године висина такси вишеструко је подигнута, па је развод коштао између 500 и 5000 рубаља (те паре већина становништва није имала, будући да је просечна плата на годишњем нивоу износила око 4000 рубаља). И док се у Москви 1940. године развело око 10-12 хиљада парова, 1945. године у руској престоници регистровано је само 679 развода.

После рата земља је остала без десетине милиона радно способних мушкараца и жена. Неки совјетски војници током боравка контингента Црвене армије у Европи, успели су да заснују породицу, нису се сви заробљени на окупираним територијама вратили кући. Совјетска власт није хтела да се бави спајањем породица, углавном због опасности двојног држављанства супружника. На ситуацију је утицао и случај са 15 жена британских држављана. Године 1947. усвојен је закон којим је био забрањен брак совјетских грађана са странцима. Званична верзија гласила је: „Наше жене које се удају за странце и нађу у иностранству у необичним условима осећају се лоше и изложене су дискриминацији“. Прекршиоци закона кажњавани су по 58. члану, за антисовјетску активност. Најпознатији случајеви догодили су се непосредно пре и одмах после усвајања закона. Син амбасадора Републике Чиле у СССР-у Алваро Крус Лопес де Ередија оженио се са 19-годишњом Лидијом Лесином 1946. године. Усвајањем нових правних норми о браку са странцима пар се нашао ван закона, а СССР је још прекинуо дипломатске односе са Чилеом. Супружници су се настанили у хотелу „Национал“ и скоро пет година нису излазили напоље. На крају им је успело да оду у Чиле, истина, у отаџбини је супруг Лесине полудео.

Роберт Такер преводилац Америчке амбасаде у Москви, 1946. године оженио се са Јевгенијом Пестрецовом. Када је окончао службу у СССР-у схватио је да његова жена не може да добије дозволу за излазак из земље. Нису морали да се скривају, међутим, Такер је остао у СССР-у, радио је као преводилац за канадску и индијску амбасаду. Из земље су успели да изађу тек после Стаљинове смрти.

Нису увек успели да се извуку чак ни познати. Глумица Зоја Фјодорова почела је да се забавља са опасним човеком, војним аташеом америчке амбасаде Џексоном Тејтом. Он је убрзо протеран из СССР-а, али је Фјодорова са њим остала у благословеном стању. Очинство се није могло сакрити. Фјодорова је добила 25 година затвора, а њена сестра Марија која јој је помагала десет година и умрла је у затвору. Новорођену ћерку Викторију морала је да да другој сестри која је остала на слободи, а девојчица је мајку упознала тек са девет година, када је Зоја Фјодорова била рехабилитована. Са оцем детета видела се тек 1976. године.

Тејт Џексон и Зоја Фјодорова

„Тражим мужа странца у својству превозног средства“

Званична забрана бракова са странцима у СССР-у укинута је 1953. године после Стаљинове смрти. Осим тога, ступање у брак са држављанином друге земље није значило да совјетски грађанин губи држављанство. „Отапање“ је чини се имало благотворан утицај на односе Совјетског Савеза и страних земаља. 1957. године у Москви је одржан Међународни фестивал омладине и студената, а 1960. године отворен Универзитет Пријатељства народа. Међутим, за брак са страним држављанином тих година требало је прикупити огромну документацију и бројне карактеристике, као и обавити разговоре са представницима власти, излажући све детаље везе. Генерално педесетих и шездесетих година сваки однос са странцем аутоматски је значио константно праћење од стране КГБ-а. А онима који су ступили у брак могли су на разне начине да загорчају живот, искључе из партије, отпусте с посла или преместе на рад негде далеко. Како не би кварили морални лик совјетског човека.

Делегати VI Светског фестивала омладине и студената у Москви

Спортисткиња Инга Артамонова на турниру у Шведској упознала се са шведским спортистом, а када се вратила у Москву почела са њим да се дописује. Шириле су се гласине да су службеници КГБ-а били у контакту са спортисткињом свакодневно, између осталог чекали је на повратку са посла кући и предочавали какве ће је све казне и муке снаћи, како њу, тако и чланове њене породице. Она је поклекла и прекинула преписку са Швеђанином. 29-годишња Артамонова преминула је од последица убода ножем које јој је нанео муж сумњичећи је за превару.

Ни они из кругова највише номенклатуре нису успевали да избегну праћења и претње. Љубов Брежњева, која је била ћерка Јакова, брата генералног секретара КПСС Леонида Брежњева, упознала се са Немцем Хелмутом, који је студирао у Москви. Заљубљени пар пратили су неколико месеци, а онда почели и да прете. Оперативци су намерно остављали неред у стану и на тај начин јој јасно стављали до знања да се у њеном одсуству врши претрес, док је изабраник Брежњеве позван у Министарство одбране СССР-а и од њега тражено да напусти земљу. Родбинске везе са Леонидом Иљичем ништа нису помогле. Наводно он сам је братаници рекао: „Ако тебе пустим, побећи ће и друге“, очигледно, претпостављало се да многе девојке из високопозиционираних совјетских породица нису имале ништа против одласка у иностранство, али отаџбина није дозвољавала.

Од 1969. године када је усвојен нови „Закон о браку и породици РСФСР“, било је једноставније ступити у брак са странцем, истина бракови су се склапали у одређеним матичним службама у великим градовима, али праћење оних који су за супружнике изабрали странце није више било масовно. Брак са странцем постао је модеран, између осталог због могућности одласка у иностранство, пре свега у Израел и Сједињене Државе. На ту тему причали су се вицеви. „Тражим мужа као превозно средство“, збивале су шале совјетске жене.

Владимир Висоцки и Марина Влади

А за културне посленике брак са странкињом био је шик. Владимир Висоцки био је ожењен француском глумицом Марином Влади (истина, њен отац је био Рус), песник Јевгениј Јевтушенко Иркињом Џен Батлер, а редитељ Андреј Кончаловски Францускињом Вивијен Годе... Али бракови са странцима нису били само судбина номенклатуре, 1987. године у Лењинграду гитариста групе „Кино“ Јуриј Каспарјан оженио се Американком Џоаном Стингреј.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“