Затворска романса: Како је лукави совјетски злочинац завео истражитељку да би побeгао из затвора

Russia Beyond (Photo: Из архивe Владимира Георгиjева)
Њихова прича – названа „затворска романса“ – шокирала је совјетску јавност и постала инспирација за играни филм.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Трећег маја 1991. године, обезбеђење озлоглашеног затвора Крести у Санкт Петербургу требало је да премести вишеструког преступника, рецидивисту, лопова и убицу Сергеја Мадујева на друго место заточеништва. Док су се затвореник и његови пратиоци кретали низ ходник, Мадујев је извадио револвер нагант и упуцао једног од официра.  

Каснија истрага открила је узнемирујућу истину: пиштољ је затворенику дала истражитељица, која је претходно била започела романтичну везу са криминалцем.

Криминалац 

Криминална каријера Сергеја Мадујева је можда била унапред одређена. Пошто су му оба родитеља била затворена у Казахстанској Совјетској Републици, Мадујев је рођен у заточеништву 1956. године. 

Сергеј Мадујев

Мадујев је почео са крађама још као дете и добио је своју прву малолетничку казну од шест година 1974. године. У криминалним круговима брзо је стекао имиџ преке и проблематичне особе која је увек била спремна да прибегне насиљу.

Након што се затвореник ослободио и побегао из затвора, талас пљачки, разбојништава и убистава је захватио цео СССР.

Суђење Мадујеву, 1994.

Парадоксално, Мадујевљеви напади су понекад окарактерисани као изузетно насилни, а понекад као врло милосрдни. Извештаји о лопову који је пустио своју жртву пошто је сазнао да је трудна или, пак, зауставио другог бандита да изврши силовање, помешани су са другим извештајима у којима је тај исти лопов немилосрдно убио трочлану породицу и њихово тек рођенo дете, као и о његовим другим жртвама.

Једна репрезентативна епизода објаснила је много о Мадујевљевој импулсивној пророди.  

„Мадуjев је изрекао смртну казну портиру једног лењинградског кафића са којим се посвађао, јер га је овај натерао да скине капут. Злочинац је мирно, ћутке саслушао вратареве увреде, а затим га мирно упитао: „Јеси ли завршио?“ Следеће секунде је извадио револвер и пуцао на вратара наочиглед десетак људи. Окренувши се, затим, ка запањеним гостима, Мадуjев им се подругљиво обратио: „Хоће ли још неко?“ 

Сергеј Мадујев, 1994.

Требале су године да се оконча Мадујевљев насилнички поход - коначно je ухапшен 1991. на железничкој станици у Ташкенту, главном граду Узбекистанске ССР. Злочинац је потом пребачен у Санкт Петербург ради истраге. Тамо је направио свој последњи драматичан покушај да избегне правду.

Истражитељка

Наталија Воронцова је била једина жена чланица тужилаштвa у случају Мадујева. Пре свог сусрета са озлоглашеним злочинцем и касније фаталне грешке, Воронцова је имала репутацију вредног професионалца. Иза себе је већ имала неколико решених оптужби и никако се не би могла сврстати у почетнике.

Наталија Воронцова, 1995.

Међутим, показало се да је исувише тешко одупрети се Мадујевљевој снажној харизми.

Чак су и мушки чланови тужилаштва признали да је Мадујев поседовао снажну харизматичну личност која му је помагала да придобије људе, чак и кад су то били они који су га оптуживали за почињена дела захтевајући смртну казну.

„И шеф истражне групе Владимир Георгијев признао је да има слабост према Мадујеву. У њему је видео више једну лежерну, друштвену и харизматичну особу, него криминалца“, тврди се у популарном документарцу на Јутјубу.

Мадујев је био суочен са смртном казном и почео је да истражује и испробава све могућности како би избегао правду. Очигледно, коришћење свог шарма да заведе женску чланицу тужилачког тима била му је последња сламка за коју je могао да се ухвати. И учинио је управо то.

„Чини ми се да ако је човек заљубљен, он [или она] је способан да чини чуда. Видите, питала сам се након свега да ли сам била само жртва његове тактике смишљене само у циљу бекства. Не могу да одговорим на то питање у његово име. Искрено, ако нас је судбина спојила, учинила бих све да га спречим да крене истим путем. Не знам да ли бих у томе и успела, али, у принципу, ja сам веома верна и одана особа и,  да сам морала да га чекам 15 година, вероватно бих то и учинила. Да сам знала да сам му потребна, сачекала бих“, изјавила је Воронцова годинама касније, након што је осуђена за пружање помоћи Мадујеву у покушају бекства. 

Пуковник КГБ Владимир Георгијев и Наталија Воронцова

Из тога произилази да је Мадујев на крају успео да сасвим придобије Воронцову, наводећи је да пoсумња да је он заиста починио неке од злочина за које су га теретили. Истражитељица се заљубила у лукавог криминалца и прокријумчарила револвер у његову затворску ћелију.

Дана 3. маја 1991. године Мадујев је из тог пиштоља пуцао у стомак једног официра у пратњи, али је убрзо био разоружан. Његов неуспели покушај бекства убедио је истражитеље да међу њима постоји неко ко му је помогао.

Тим истражитеља је убрзо закључиo да је Воронцова једини могући осумњичени и поставили су скривене камере и микрофоне у собу за испитивање, да би видели страстан пољубац полицајке и злочинца. 

Воронцова је ухапшена и касније осуђена на седам година затвора.

Иронично, жртва Наталије Воронцовe није била узалуднa, упркос Мадујевом коначном неуспеху да побегне. Овај изненађујући покушај бекства толико je закомпликовао случај тужилаштву и омогућио злочинцу да га развуче до момента када се Совјетски Савез распао a нова руска влада увела мораторијум на смртну казну.

Злочинац је избегао смрт стрељањем и провео остатак живота у затвору.

Пуковник КГБ Владимир Георгијев и Сергеј Мадујев

Током једног од многих испитивања, рекао је: „Шта Воронцова? Она је као и сви остали. Она такође жели да једе, жели да живи добро и да буде срећна у животу. Можете задобити било чије поверење. Искористио сам осећања Воронцове, али за мене, у положају у ком сам се налазио, није било другог избора.“

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“