У чему је била романтика совјетских „електрички“ (ФОТО)

Владимир Соколаев/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru
Електрични возови су од раних дана СССР-а повезивали велике градове са предграђима. У њима не само да је владала посебна атмосфера, него су били и специфичан културно-социјални феномен.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
Електрични воз ЭР1-6-01

Електрични возови са више вагона на руском се популарно називају „електричке“. Први возови ове врсте појавили су се у Совјетском Савезу крајем 20-их, а до 50-их година у земљи је већ функционисала разграната мрежа електричних возова. За разлику од ноћних возова и возова за дуга путовања, они су повезивали прилично блиске локације.

За разлику од других врста вучних возила, електрични возови су били у стању да брзо повећају брзину и закоче на кратким растојањима између станица. Осим тога, нису правили много буке и нису толико загађивали околину.

Ноћни возови нудили су три класе комфора када се ради о лежајевима за спавање, док су електричке (електрични приградски возови) имали само једну класу и обичне дрвене клупе за троје у редовима који су окренути један према другом. Возови у метроу су, са друге стране, имали само две дуге клупе дуж оба зида вагона.

У совјетско доба у електричним возовима налазиле су се дрвене клупе, које су касније замењене кожним.  

Сваког дана милиони људи су користили (и данас користе) електричке како би стигли од куће до посла и назад. У време јутарње и вечерње саобраћајне гужве возови су обично били препуни, па су људи понекад морали да се гурају како би ушли.

Док су интервали између полазака возова у метроима великих градова били минимални (највише пет минута), електричку сте понекад морали да чекате и 40 минута, па је било важно ући у прву која наиђе.

Како би стигли на посао људи су морали да устану веома рано, јер је понекад пут до посла трајао и два сата. Зато је спавање било уобичајена појава у електричкама.

С обзиром да су путници електричке користили најчешће ујутро и увече, електрични возови су радним данима обично имали паузу усред дана.

Међутим, током викенда и лета електрични возови су саобраћали чешће, превозећи много људи и њихове ствари, семење и кућне љубимце до викендица.

Електричка је такође имала сасвим неформалан назив – собака (на руском „пас“). Када су људи хтели да уштеде, путовали су, на пример, од Москве до Лењинграда (данашњи Санкт Петербург) преседајући из једне електричке у другу. У употребу је тако ушла популарна фраза: „добраться на собаках“ – стићи негде помоћу паса (односно електрички).

Још једна реч из животињског света ушла је у употребу у електричкама (и другим типовима јавног саобраћаја), а то је „зец“ (заяц). У совјетско доба није било контролних капија на улазу, па су људи могли без проблема да се укрцају у возове. А када би се појавио кондуктер, они би као зечеви бежали кроз воз, излазили на следећој станици, а затим претрчавали на другу страну вагона, коју је кондуктер већ прегледао. Зато су се путници без карте називали зечеви.

Још једна специфичност електричних возова били су (и остали) улични продавци који су пролазили кроз вагоне. Обично су носили торбе препуне разних дрангулија. Гласно су објашњавали људима зашто им све те стварчице могу затребати. Просјаци и улични музичари били су такође редовни путници у електричкама (а и данас су). 

Електричка је такође играла важну улогу у друштвеном животу. Људи су уживали у заједничким путовањима на кратким релацијама, успут водећи занимљиве разговоре (укључујући и коментарисање и размену књига).

Могли су и само да се забављају и играју различите игре.

Наравно, уживали су и у певању и свирању гитаре...

…и хармонике.

Ретко ко је у Совјетском Савезу имао кола, па су многи користили електричке. Ако не због посла, онда како би отишли из града на викенд, до викендице или на излет у природи. Ради летњег брања печурака у најближој шуми, зимског нордијског скијања или обичног пикника и роштиљања у природи.

Значајна улога коју су електрични возови имали у совјетском начину живота нашла је одраз и у култури. Главна јунакиња филма „Москва сузама не верује“ (награђеног Оскаром) из 1979. године вољеног човека упознаје у електрички.

Кадар из филма „Москва сузама не верује“

А када се ради о књижевности, ту је чувени роман „Москва-Петушки“ Венедикта Јерофејева. То је совјетска „Одисеја“ у којој један човек путује од Москве до станице Петушки код своје вољене. У возу упознаје различите људе, опија се и разговара са њима. То је филозофски и концептуални роман који приказује широко заступљен тип совјетског човека: интелектуалца-пијаницу.

Било би такође поштено рећи да су многи људи мрзели електричку, јер је често имала непријатан мирис, као и због свих пијаних, успаваних људи и просјака (који су тамо готово живели). Осим тога, електрични возови су понекад изгледали овако...

А ако нисте могли да нађете место за седење, могли сте читаво путовање да проведете стојећи у препуном ходнику, где су путници могли и да припале цигарету.

Поред тога... У читавом возу била су само два тоалета, на самом почетку и на самом крају композиције. И готово увек су били у лошем стању!

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“