Како је КГБ уништио совјетску милицију

Russia Beyond (Photo: Архивска фотографија; Л.Тучнин/ТАСС)
Уочи нове 1981. године неколико совјетских милиционера на периферији Москве ушли су у конфликт са мајором КГБ-а. У том тренутку на крај памети им није било до каквих би последица то могло да доведе, не само по њих, него и целокупну совјетску милицију.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Надомак пута за аеродром Биково, у Подмосковљу, ујутро 27. децембра 1980. године пронађен је брутално претучен мушкарац, старости око четрдесет година, без свести. Код њега се од докумената налазило само боловање са напоменом да се „издаје запосленима у КГБ-у који имају војно звање“.

Тако је започела прича која ће узнемирити руководство Совјетског Савеза, довести на ивицу рата специјалне службе у земљи и органе унутрашњих послова, али и проузроковати крах једне од најутицајнијих личности у држави.

КГБ ушао у траг

Заменик руководиоца секретаријата КГБ-а мајор Вјачеслав Афанасјев (претучени мушкарац) умро је у болници првог јануара 1981. године, не освестивши се. Како је поменути официр био задужен за изузетно важан рад на систему заштите информација, истрагу напада на њега узео је под своју контролу руководилац специјалних служби Јуриј Андропов.

Вјачеслав Афанасјев

Истражно одељење КГБ-а и оперативци Друге главне управе КГБ-а (контраобавештајна служба) узели су у разматрање неколико верзија случаја, у распону од обичне крађе до диверзије западних специјалних служби. Ускоро су дошли до невероватног закључка да би са смрћу мајора могли директно да буду повезани запослени у Петом одељењу милиције задужене за безбедност у железничком, воденом и ваздушном превозу који су радили на станици метроа Ждановска (данас Вихино). Управо ту се Афанасјеву губио траг.

Без обзира на то што је КГБ имао огроман утицај широм СССР-а, ипак није могао да „чешља“ цело одељење милиције, организајући саслушања и претресе десетина запослених. Препреку је представљао и сам министар унутрашњих послова Николај Шчелоков.

Николај Шчелоков

За 15 година колико се Шчелоков налазио на руководећој позицији, углед милиције порастао је до неслућених висина. Он је био најзаслужнији за појаву великог броја књига и филмова о чуварима реда, организовање спектакуларних годишњих концерата за десети новембар, Дан милиције. Плате запослених знатно су повећане, а добијали су се и станови. Широм земље отваране су стручне школе у које се омладина масовно уписивала.

Блиски пријатељ шефа државе Леонида Брежњева, Николај Шчелоков био је један од главних претендената на ту позицију после очекиваног животног краја Генералног секретара партије. И ту се суочио са моћним Јуријем Андроповом. „Ради се о политичкој и идеолошкој конфронтацији. Били су то потпуно различити људи са дијаметрално супротним погледима“, тврдила је Ирина Шчелoкова, министрова ћерка.

Андроповљев избор било је опрезно, али у исти мах и одлучно деловање. На његов захтев случајем Афанасјев позабавило се „неутрално“ Генерално тужилаштво СССР-а. КГБ му је пружао потребну помоћ.

Јуриј Андропов

Специјална операција, која је за престоничку милицију била велико изненађење, почела је 14. јануара 1981. године, када Шчелоков био одсутан из Москве. Десетине аутомобила са оперативцима КГБ-а и истражитељима Генералног тужилаштва упутили су се на места на којима су радили и живели осумњичени, где су обавили хапшења и претресе.

Код једног милиционера пронађен је нотес Вјачеслава Афанасјева са телефонима његових колега, а у службеним просторијама Петог одељења милиције на станици Ждановска стручњаци су на зидовима открили пране трагове његове крви. Ускоро су истражитељи склопили коцкице онога што се догодило 26. децембра.

Како је убијен мајор КГБ-а

Тог несрећног дана Афанасјев се враћао кући после прославе свог 40. рођендана који је обележио у друштву колега. Мамурни официр пропустио је своју станицу и касно ноћу нашао се на задњој станици метроа - „Ждановска“.

Мајора су из вагона извели запослени у метроу којима су одмах пришли дежурни милиционери. Они путника нису доставили на трежњење.

„Идентификациони документ КГБ-а није оставио на милиционере нарочити утисак“, писао је у својим сећањима истражитељ Владимир Калиниченко. „Афанасјеву су заврнули руку и одвукли га доле. Испод перона се налазила соба милиције, депресивна просторија са слабим осветљењем. Вјачеслав Васиљевич пробао је да пружи слаб отпор. Он, међутим, није ни слутио да су га два младића у сивој униформи већ маркирали као жаргонски речено 'шарана', а то је значило да су га проценили као наизглед интелигентну особу која вероватно има новац и драгоцености, а то значи да би током претреса имали шта да присвоје, оптужујући га за све могуће смртне грехове.“

Како је истрага утврдила таква „зарада“ била је за милиционере нешто сасвим уобичајено. Прво су од пијаних људи из новчаника узимали део плате, а онда и сав новац, тукли и чак убијали окаснеле путнике. Догодило се, чак, да због боце шампањца убију младића који се враћао са свадбе.

Таква пракса била је карактеристична не само за Пето одељење, већ се широко користила и у другим деловима престонице. Судови и тужилаштва врло често су помагали у скривању злочина како се не би доводила у питање идеална слика совјетске милиције.

Тог дана већина дежурних милиционера били су пијани. Најтрезвенији међу њима, извесни Селиванов, обавестио је дежурног да је на станици приведен припадник КГБ-а и жестоко претучен. Дежурни који је викао из свег гласа да су сви полудели, захтевао је да се мајор одмах пусти (милиција, иначе, није имала права да хапси кагебеовце, чак и у случајевима када су били пијани, своје је могао да хапси само КГБ).

Милиционери су Афанасјева који је колико-толико дошао себи пустили. Међутим, љутити мајор пред одлазак рекао је нешто што ће га коштати живота. „Никада вам ово, ниткови, нећу опростити“. Схвативши шта их чека ако се све сазна, милиционери су пошли за официром који је већ био на перону и одвукли га натраг.

Одлучили су да га убију и замету све трагове. Тим поводом на „Ждановску“ је стигао руководилац Петог одељења Борис Баришев. Управо његовом „Волгом“ Афанасјева су одвезли ван града и тамо докусурили (како су веровали) пајсером и ногама, узевши му све ствари као да је покраден. Успут они су успели да умакну аутомобилу саобраћајне полиције који је покушао да их заустави због саобраћајног прекршаја. Ипак, број са регистарских таблица „Волге“ је записан.

Удар на министра

Случај Афанасјев представљао је тренутак после кога је почело да се одмотава замршено клупко злочина и њиховог скривања у систему МУП-а. У време истраге припадници Генералног тужилаштва жалили су се на праћење од стране органа унутрашњих послова, па су за бригу о њиховој сигурности одређени оперативци специјалне јединице КГБ-а Алфа. Они су, такође, били ангажовани на обезбеђењу оптужених како би се искључила могућност бега.

Старији инспектор Николај Расохин, милиционери Николај Лобанов и Александар Попов осуђени су 21. јула 1982. године на смрт стрељањем. Неколицина сарадника добила је затворске казне у различитом трајању. Масовне чистке и отпуштања нису спроведени само у Петом одељењу, него и низу других у Москви.

А. Телишев, Б. Баришев, Н. Лобанов, В. Пиксаев, Н. Возуља, А. Попов, Н. Расохин, А. Салатов

И ту није био крај свему. Иницирана је комплексна провера рада Министарства унутрашњих послова у којој је откривен велики број злоупотреба положаја у службама широм земље. Угледу милиције нанесен је страшан ударац. Људи су се још дуго непријатељски и са зебњом односили према дежурним чуварима реда на метро станицама.

Месец дана после смрти свог покровитеља Леонида Брежњева, 17. децембра 1982. године, Николај Шчелоков је оптужен за корупцију и смењен са места министра унутрашњих послова. Искључен је из Комунистичке партије СССР-а, одузето му је звање генерала армије, Хероја социјалистичког рада и сва признања, изузев оних за заслуге у Другом светском рату.

Очајни бивши министар 10. децембра 1982. године послао је руководиоцу Совјетског Савеза Константину Черњенку писмо у коме је тврдио „да није кршио закон, није одступио од партијске линије и није ништа узео од државе“. После три дана убио се.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“