Вековима је овај град имао кључну улогу у одбрамбеном систему Русије. Смештен на граници са данашњом Белорусијом Смоленск је скривао најкраћи пут од Европе до центра земље, Москве.
„Штит Русије“ како се често назива Смоленск први пут у летописима помиње се 863. године. Град је већ тада био центар племенског савеза Кривича, густо насељен и добро утврђен. Године 882. кијевски кнез Олег припојио га је тада формираној древној руској држави, Кијевској Русији.
После њеног распада у 12. веку Смоленск је постао престоница велике независне кнежевине. Град свој процват у том периоду дугује чињеници да је био важна карика на трговачком путу од Балтичког мора према Византијској империји, познатом као пут „од Варјага до Грка“.
После разорнe инвазије Монгола на Русију средином тринаестог века окончан је период процвата и мира, при чему придошлице са истока нису били главни проблем за Смоленск. Велика кнежевина Литванија која се знатно проширила на рачун ослабљених руских земаља (Литванци су својој власти потчинили чак и „мајку градова руских“ Кијев), није могла да не укључи Смоленск у сферу својих интереса.
Две кнежевине биле су час савезници, а час непријатељи на бојном пољу. На крају 1404. године, литвански кнез Витовт после двомесечне опсаде заузео је Смоленск, укинуо независност и припојио његове земље својој држави. Већ после шест година Смоленци у саставу пољско-литванске војске учествовали су у тешком поразу Тевтонског ордена у Гринвалдској бици. „У тој борби руски витезови Смоленске земље упорно су се борили под своје три заставе, једини који се нису дали у бежанију, чиме су стекли велику славу“, писао је одушевљени пољски историчар из петнаестог века Јан Длугош.
Великој кнежевини Московској која је у том тренутку била центар обједињавања руских земаља није било на крај памети да се помири са тим да се моћна тврђава Смоленск од које води директан пут до Москве налази у рукама њеног геополитичког ривала. Руси и Литванци (а по настанку Речи Посполите 1569. године укључили су се и Пољаци) отпочели су деценијама дугу борбу за град.
Московити су узели под своју контролу Смоленск после успеха у рату (1512-1522) да би га уступили Пољацима почетком 17. века у време дубоке политичке и економске кризе у Русији, познате као Смутно време. И такозвани Смоленски рат (1632-1634) такође је безуспешно окончан. Тек после завршетка Тринаестогодишњег рата који се у Пољској зове „Руски потоп“, град је коначно прешао под власт руског цара.
„Смоленск је велики, добро изграђен град. Руси га сматрају непобедивим бастионом своје Отаџбине. У последње време, после повратка града од Пољака, улаз је забрањен свим страним министрима и амбасадорима, због бојазни да би сазнавши локацију тврђаве, могли то да искористе у случају рата.
Место Смоленског војводе је значило највећу част, а додељивано је племићу који је заслужио пуно поверење цара (у то време био је то царски рођак). У граду се налази велики гарнизон. Улазак странаца забрањен је под претњом смртне казне“. Тако је писао аустријски дипломата Лизе Адолф који је град на кратко посетио 1675. године. У погледу њега градске власти направиле су изузетак.
Без обзира на то што је граница Руске империје у наредном столећу знатно померена на запад, Смоленску је судбина наменила учешће у неколико великих битки. У Отаџбинском рату 1812. године управо овде су се трећег августа ујединиле Прва и Друга западна руска армија, које су се пре тога повукле са западне границе под налетом Велике армије Наполеона.
Прва велика битка у том рату, у којој су на крају обе стране изгубиле око 20 хиљада људи почела је шеснаестог августа у околини Смоленска. Руска војска била је принуђена да се повуче и напусти град, међутим Наполеону који се надао да ће потпуно уништити непријатеља то заправо није пошло за руком. Ускоро је у напуштени Смоленск који је захватио пожар ушла француска војска.
„Она је тим крвавим рушевинама које су се димиле прошла регуларно, уз војну музику и уобичајену помпу. Међутим, сведока те славе није било. Био је то спектакл без гледалаца, победа готово неуспешна, слава крвава, а дим који нас је обавијао као да је био једини резултат победе и њен симбол“, писао је француски бригадни генерал Филип Пол де Сегир.
У Другом светском рату за немачку групу армија Центар која се устремила на Москву Смоленск је био тврд орах. Према плановима команде Вермахта град је требало да буде заузет 29. јуна, међутим, Немци су се овде заглавили све до септембра. Са губитком од око 750 хиљада људи, убијених, рањених, заробљених и несталих, Црвена армија је ипак успела да задржи немачки блицкриг.
„Смоленска битка трајала је два месеца и укључивала читаву серију жестоких операција које су се одвијале са променљивим успехом за обе стране и биле одлична, мада изузетно скупа, школа у усавршавању војне вештине совјетског борца и команданта, све до Врховне команде, у организацији савремене борбе са толико упорним, снажним и искусним непријатељем, вођењу војске у току жестоке борбе која је често мењала правац“, записао је у својим мемоарима маршал Александар Васиљевски.
Црвена армија ослободила је Смоленск 25. септембра 1943. године. После тога многострадални „град штит“ коначно је отишао нa заслужени одмор.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
