Како је царски суд пресудио жени која је пуцала у градоначелника Санкт Петербурга?

Russia Beyond (Архива, Јавно власништво)
Суђење жени која је признала злочин шокирало је Руску Империју.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

24. јануара 1878. године млада жена је ушетала у канцеларију градоначелника Санкт Петербурга Фјодора Трепова. Извукла је револвер марке Вебли и устрелила га. Суђење које је уследило шокирало је читаву Русију.

Злочин  

Очекивало се да ће случај бити мачји кашаљ за тужилаштво. 27-годишња раније осуђивана жена ушла је у канцеларију државног службеника и устрелила га, гађајући га у срце.

Истрага је била тим једноставнија што Вера Засулич, жена која је испалила хитац у градоначелника, није побегла са лица места, него је сачекала полицију и признала злочин. Према свим проценама, за покушај убиства очекивало ју је 20 година тешког рада у логору и одузимање свих права.

Све је једнозначно указивало на осуђујућу пресуду, али у међувремену догодило се неколико ствари, које су створиле правну заврзламу какву нико није могао да очекује. 

Фатална грешка  

Случај је кренуо низбрдо чим га је преузео харизматични бранитељ Петар Александров. Савременици га, иначе, описују као изванредног говорника и професора права. Док је јавни тужилац Константин Кесел приказан у мање ласкавом светлу.

„Када сам видео Кеселов потпуно снужден изглед, могао сам да замислим какав ће незанимљив,  бескарактеран и бесадржајан говор тужиоца моћи да чује Петербург, који је нестрпљиво очекивао суђење Засуличевој“, записао је главни судија Анатолиј Кони, који је председавао суђењем.

Избор пороте био је још један погрешан корак тужилаштва. Из непознатих разлога тужилац се одрекао права да учествује у избору пороте, тако да није обезбедио непристрасне поротнике. Лукави бранитељ није оклевао да ову грешку тужилаштва окрене у своју корист. Адвокат Александров практично је самостално формирао пороту.

Александров је пажљиво одабрао људе либералних схватања који су заступали релативно независне ставове и нису гајили симпатије према жртви на позицији власти. Испоставило се да је то била фатална грешка тужилаштва која је предодредила резултат суђења.

Морална дилема  

Мотивација оптужене, као и њен дотадашњи живот, које је адвокат брижљиво представио, били су последњи клин забијен у сандук оптужнице. Тужилаштво је могло само да чека да она буде покопана.

Александров је свесрдно радио на томе да Засуличеву представи као константну жртву произвољних одлука у репресивном систему владавине. Њен живот је био низ неправди које су следиле једна за другом. Раније је неправедно ухапшена, затворена и протерана. Њен ранији живот је учинио, према тврђењу бранитеља, да постане изузетно осетљива на неправду, без обзира ко је жртва. 

Адвокат је затим прешао на представљање изненађујућег и необичног мотива за покушај убиства. Тврдио је да је Засуличева желела да освети непознату особу која је страдала због неправде начињене од стране жртве.

Трепов Фјодор Фјодорович

Сви поротници су, наиме, знали за догађај који је раније привукао много пажње јавности Санкт Петербурга. Градоначелник Трепов је наредио бичевање једног затвореника, јер овај није пред њим скинуо капу. Мада је ова казна била незаконита, извршена је по Треповљевом наређењу. Засуличева, бесна због овог конкретног случаја неправде према другом људском бићу, упутила се у Санкт Петербург како би осветила човека кога чак лично није познавала, тврдила је одбрана. 

Александров је Трепова приказао као тиранина, а Засуличеву као особу жељну правде у неправедном систему. У свом говору он је од пороте захтевао да заборави на уобичајену дихотомију кривице и невиности и да уместо тога начини морални суд поводом читаве ситуације.

Када се дванаест поротника вратило у судницу после већања, завладала је тишина.

„Први међу њима дрхтавом руком ми је пружио лист хартије. Испод првог питања крупним словима је писало: 'Не, није крива'. Ускомешане мисли о последицама, утицају, значењу ове три речи пролетеле су ми кроз главу док сам потписивао пресуду“, забележио је главни судија Кони.

У судници је завладао хаос када су присутни одушевљено почели да аплаудирају, подржавајући правно потпуно контроверзну, а ипак, према мишљењу многих, праведну пресуду. Засуличева је ослобођена оптужби и пуштена из притвора.

Чувени случај Вере Засулич је, према сведочењима, разбеснео цара и уништио каријере више особа, међу којима и судије Конија, па и самог министра правде.

Страхујући од поновног хапшења, Вера Засулич је одмах искористила прилику да нестане с видика, а затим да уз помоћ пријатеља напусти земљу. Као што се и очекивало, одмах је уложена жалба на пресуду и случај је поново отворен. Али, оптужена се тада већ налазила ван домашаја полиције.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“