Како су се руски сељаци борили против кромпира (и зашто?!)

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Умрети за кромпир или завршити на принудном раду на зидању тврђаве – таква горка судбина заиста је задесила неке руске сељаке средином XIX века, када је у Руској Империји дошло до такозваних кромпирских побуна.

У граду Долматову (данашња Курганска област) сељаци су ухватили локалног главешину, претукли га, свукли до голе коже и покушали да га заједно са још тројицом писара удаве у реци. Чиновници су се склонили у манастир, али сељаци су покушавали да их истерају и одатле. Разјарена гомила је смирена тек пуцњевима упозорења из манастирских топова.

У селу Батурино Шадринског округа локалне главешине, свештеници са женама и ђаконима – укупно око 150 душа – били су принуђени да се од побуњеника сакрију у цркву на коју су сељаци почели да јуришају. Прогољени људи морали су да пуцају из пушака на нападаче.

У Каргопољском сеоском рејону истог округа сељаци су – како староверци, тако и они коју су прихватили реформу цркве – насрнули на свештеника и ђакона, поливали их леденом водом, терали да једу земљу и тражили да им покажу „продајну повељу“, према којој су сељаци наводно обавезни да саде кромпир.  

Наравно, није кромпир, чија је садња одлукама власти заиста насилно увођена, био једини разлог за побуну. Али сељаци, који су кртолу називали „ђаволском јабуком“, од непознате повртарске културе су начинили чудовиште, против којег су се борили, поткрепљујући своју борбу низом измишљених митова.

Против чега су се заправо бунили сељаци

Мада је кромпир у Русију стигао још у време Петра I, био је заступљен само на трпезама аристократије, као егзотично јело. Тек 1765. године Сенат је издао упутство „О узгоју земљаних јабука, под називом потетес (кромпир)“, у којем су се наводиле препоруке за узгој нове културе. Оно је послато у све губерније царства заједно са семеном кромпира. Али руски сељаци нису оберучке прихватили узгој стране кртоле. У почетку су се често догађала тровања соланином. Сељаци су из незнања, наиме, јели плодове (бобице) кромпира и незреле или, напротив, проклијале кртоле. Можда је из тог разлога „земљана“ јабука у руској средини добила назив „ђаволска“.

Побуне против обавезне садње кромпира избиле су 40-их година XIX века у Пермској и Вјатској губернији код Урала, при чему се нису бунили спахијски него државни сељаци под управом Министарства државне имовине, основаног 1837. године на челу са грофом Павлом Кисељовом. Ти сељаци нису припадали спахијама (кметови) нити цару (дворски сељаци), него су се називали слободним сеоским становништвом које је држави плаћало део летине.

Аутор реформе државног сељаштва, која је почела оснивањем министарства 1937. године, био је, поред Павла Кисељова, још један гроф, Јегор Канкрин, министар финансија (под његовом надлежношћу државни сељаци налазили су се до 1837. године). Кисељов је био човек европског васпитања, који је чак и свој лични дневник водио на француском. А Јегор Канкрин пореклом је био Немац и руски је говорио са напором. Европски оријентисане чиновнике није занимало шта мисли народ, сматрајући да је, како пише историчар Игор Меншчиков, „народ заостао, да се плаши напретка и новитета које он доноси и да му је зато потребно непрекидно старатељство државе“. Управљање државним сељацима поверено је чиновницима. Изборни службеници локалне самоуправе – старешине и писари – добили су притом од министарства мундире са сјајном дугмади. Све то се није нимало допало сељацима, који су од средстава сеоске општине лично издвајали новац за плате ових службеника. Читава ова ситуација на крају је довело до побуна.

1840. године министарство је издало наредбу о обавезној садњи кромпира на државној земљи, а тамо где такве земље није било, кромпир је требало садити на општинској земљи. Сељаци из неколико суседних округа масовно су одбили да саде нову културу и почели су да дижу побуне, с обзиром да су међу њима колале потпуно сумануте гласине.

„Златни редак“ и „господин Министеров“

У губернијама код Урала је још крајем XVII века био велики број староверачких општина и насеља, а староверци су међу сељацима увек ширили гласине о подвалама власти. Осим тога, староверци су одлучно одбијали да гаје кромпир и да га конзумирају, називајући га „псећим јајима“.

Застрашујући сународнике „кромпирском реформом“, староверци су међу сељаштвом ширили гласине просто невероватног садржаја. Све слободне сељаке држава наводно планира да прода извесном „господину“ кога су називали „Министров“ или „Куљњов“ (извитоперено „Кисељов“), а овај ће сељаке натерати да саде кромир, а сељанке да ткају платно за њега. Документ о продаји сељака назвали су „продајна“ повеља. Према гласинама, ова повеља садржи „златни редак“, знак њене веродостојности. Ако се чиновницима одузме та повеља, сељаци ће сачувати слободу.

У Кљевакинском округу сељаци су се на Васкрс 1842. године окупили и одлучили да „продајну повељу“ траже у свештениковој кући, а свештеника удаве у реци. Поп се сакрио у звоник и тамо провео три дана. „Сиђи са звоника, оче Јакове, дај нашу повељу; ти си можда невин, сакрио си је против своје воље. Уништи продајну повељу, врати проклете јабуке, живи с нама по старом“ – обратили су му се сељаци. Када то није помогло, сељаци су узели његову породицу као таоце и сина од годину дана обесили за ноге. Оца Јакова који је сишао са звоника везали су канапом и вукли га од једне обале реке до друге, али повељу од њега нису добили. Од народног линча свештеника је спасао долазак војног одреда. У другој прилици сељаци су, тражећи повељу, писара котрљали по разбијеном стаклу и приковали га за ограду, од чега је ускоро умро.

Зашто је народни гнев био, између осталог, усмерен према свештенству? Као прво, управо свештеници су пред народом оличавали вољу власти, јер су управо они у цркви објављивали народу државне одлуке и указе. Као друго, по мишљењу историчара, нападе на свештенике понекад су директно иницирали староверци. На пример, у селу Каргопољско побуна је почела тиме што је један староверац ушао у православну цркву и насрнуо на свештеника, оца Василија, почевши да га бије и цепа одору са њега.

1843. године побуне су се прошириле, захватајући већи део Оренбуршке губерније. У село Батурино јужно од Шадринска притицале су хиљаде сељака са косама и вилама. „Свет је продат, а старци веле да се треба бранити од господина Министера, који је писарима и свештеницима послао гомиле новца, заузврат тражећи да посеју 'за његово коришћење кромпир'. А од жена ће тражити по 100 аршина танког платна. Чиновници и писари све су то учинили кришом од цара и сада сељацима преостаје само једно – да се буне“ – тако је историчар Меншчиков описао расположење сељака. Малобројни чиновници под заштитом чете војника били су принуђени да се сакрију у локалној цркви док није дошла војна јединица и растерала сељаке.

Скоро свуда у областима источно од Урала побуне је угушила војска, а војни судови на терену одржавали су суђења. Обичне сељаке по правилу нису слали у прогонство, него су осуђивани на телесне казне бичевањем. Предводници побуна осуђивани су на тежу казну бичевања, на новчану казну и прогонство у Сибир или на изградњу Бобрујске тврђаве. Осим тога, побуне би саме од себе утихнуле с почетком пољопривредне сезоне, када је требало почети са сетвом.

А 1843. године принудна сетва кромпира за државне сељаке је ипак укинута. Напротив, за његов узгој сељаци су добијали премије. Као последица тога крајем XIX века у Русији је под кромпиром било преко 1,5 милиона хектара земље, а кртола је нашла стабилно место у исхрани сељака, посебно у губернијама са мало обрадивих површина. Код старовераца нова култура ипак није прихваћена. Они су, наиме, све до друге половине XX века одбијали да једу „псећа јаја“.