Четири кнегиње Златне хорде које су живеле и умрле у Русији

Russia Beyond (Photo: Legion Media; Masha Linnik (CC BY-SA 4.0))
Жене из владајућих породица Златне хорде у руским земљама биле су пре свега заточенице. Али једна од њих успела је да постане руска царица.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Кончака

Било је то крајње необично венчање, 1317. године московски кнез Јуриј Данилович оженио се рођеном сестром кана Златне хорде (Монголског каната) Узбек-кана. Тим поводом младенци су предузели одговарајуће кораке, Кончака се крстила у православљу и постала Агафја, док је Јуриј Данилович по законима Хорде добио титулу гургана, кановог зета. Династички брак по свој прилици требало је да учврсти односе Хорде и руских кнежева, међутим, заједнички живот Јурија и Агафје није био дугог века.

Исте те 1317. године кнез Јуриј кренуо је у поход на Тверску земљу и са собом повео супругу. После Јуријевог пораза у Бортењевској бици, тверски кнез Михаило Јарославич заробио је Агафју која је у заточеништву у Тверу убрзо умрла. Кружиле су гласине да је била отрована.

О њеном животу не зна се ништа више, али је зато њена смрт била прва карика у ланцу великих догађаја. Бесан због сестрине смрти кан Узбек позвао је Михаила Тверског у Хорду, судио му и на крају га и погубио, а у погубљењу су учествовали људи московског кнеза Јурија. Ти догађаји ослабили су Тверску кнежевину и она се повукла пред Москвом. Изгледа да су московски кнежеви успон делимично дуговали покојној монголској кнегињи.

Михаил Јарославич Тверски код кана Узбека (цртеж В. П. Верешчагина)

Сјујумбике

Седам дана Иван Грозни освајао је Казањ и у част сваког дана изграђен је по један ниво седмоспратног Сјујумбикиног торња у Казањском кремљу. Са те куле царица Сјујумбике је и скочила када је московски цар хтео да се са њом ожени. Међутим, Сјујумбикин торањ није саграђен пре почетка 18. века, а Грозни је Казањ заузео, као што је познато, у 16. веку. И све друго у тој причи је такође легенда.

Портрет Сјујумбике, рад непознатог уметника, 16. век

Царица Сјујумбике у раној младости постала је важна фигура у политичким играма између Москве и Казањског каната. Она је била прапраунука оснивача Ногајске хорде, Едигеја, војсковође који је командовао туменом, јединицом од десет хиљада људи и ћерка ногајског владар Јусуфа који је стално водио ратове против Казања и Москве. Сјујумбике су удали када је имала 12 година за шеснаестогодишњег кана Казања Џан-Алија, али они нису живели у срећном браку. Супруг није обраћао пажњу на Сјујумбике и нису ималу деце. Године 1535. кан је у преврату убијен, а Сјујумбике је постала супруга следећег кана Сафа-Гиреја. Родила му је неколико деце, међу којима је био и кан Утјамиш који је наследио казањски престо са две године, после ране смрти свог оца 1549. године.

Тако је Сјујумбике постала регент Казањског каната, али су је Казањци заједно са малолетним сином и казањском ризницом изручили Ивану Грозном 1551. године за време његовог похода на Казањ. Грађани су желели другог кана на престолу, Шаха-Алија (у Русији су га звали кан Шигалеј). Сјујумбке је одведена у Русију, њен син Утјамиш крштен је у православној вери као Александар Сафакиревич. Служио је у војсци Ивана Грозног. А Сјујумбике је живот завршила у граду Касимову. Године 1553. на силу је удата за кана Шигалеја кога је Иван Грозни протерао из Казања и припојио канат московским земљама.

„Заробљена Сјујумбике напушта Казањ“, Василиј Худјаков, 1870.

Не зна се тачно где је и када умрла Сјујумбике. Претпоставља се да је живела под заштитом свог личног телохранитеља у околини града Викса. А Сјујумбикин торањ и дан-данас је једно од најпрепознатљивијих места у Казању.

Сјујумбикин торањ

Кученеј

Иван Грозни није могао да се ожени са Сјујумбике пре свега зато што је већ био ожењен. Анастасија Романовна постала је царица 1547. године, а изненада умрла 1560. године. Анализа њених остатака потврдила је да је била отрована. После њене смрти Иван Васиљевич и није знао кога од племства да окриви за тровање вољене жене. Међутим, већ недељу дана после Анастасијине смрти цар је почео да тражи нову супругу.

Кнегиња Кученеј била је ћерка кабардинског кнеза Темрјука, човека познатог на московском двору: његов син и Кученејин брат Салтанкул, крштен као Михаил Черкаски, служио је Ивану Грозном од 1557. године. Иван је послао сватове управо код кнеза Темрјука и они су изабрали кнегињу Кученеј цару за жену. Године 1561. кнегиња је стигла у Москву где је крштена као Марија Темрјуковна и постала царица. Цар је невести донео богате дарове, међу којима је био и тањир од чистог злата, тежак три килограма. Енглески дипломата Џером Горси записао је: „Обреди и празновања који су пратили ову женидбу били су толико чудни и пагански, да је просто тешко поверовати да се све то стварно догађало“.

Споменик Марији Темрјуковној у Наљчику подигнут поводом 400. годишњице присаједињења Кабарде Русији

О животу Марије Темрјукове као царице не зна се много. Она је пратила Ивана на његовим честим путовањима по богомољама и манастирима, а 1563. године родила му је сина, царевића Василија који је живео свега пет недеља. Царски пар није имао друге деце, а 1569. године Марија Темрјуковна је изненада умрла. Цар је претпостављавао да је и она била отрована. Кривим је проглашен „столник“ (дворска титула) Василије Хомутов и жив скуван заједно са саучесницима у котлу.

Фатима Султан

У граду Касимову, главном граду Касимовског царства, од давнина живела је породица трговаца Аљанчиков. Они су говорили да њихово презиме потиче од речи „алян“ – „тврдоглав“. Фатима Султан (?-1681), последња владарка Касимова, имала је обичај да се вози по граду у кочији у коју су били упрегнути људи. Једанпут се један од сељака побунио. „Какав си ти аљан“, рекла му је царица, али је од тог тренутка престала да упреже људе.

Касимов у путопису из средине 17. века.

Фатима Султан потицала је из старог касимовског племићког рода а царица је постала удајом за кана Арслана, унука сибирског кана Кучума. Арслан је од младости живео у руском заточеништву, а када је 1614. године постао касимовски цар већ је био у годинама. Кану је указивано поштовање у складу са његовим статусом, трипут је био у Москви на пријему код цара Михаила Фјодоровича, а његову супругу примала је царица Јевдокија. Кан, међутим, није имао стварну власт, служило му је свега тридесет људи, што је изузетно мало у поређењу са московским бојарима чију су послугу чиниле стотине људи. Кан Арслан умро је 1626. године, оставивши као наследника двогодишњег сина Сеида Бурхана.

У почетку фактички владарка је била сама Фатима Султан. Она је настојала да се њен син не крсти у православљу као дете, омогућивши му да сам направи избор. Али када је имао девет година Сеид Бурхана позвали су на царски двор у Москву, инсистирајући на његовој улози касимовског владара, а после пет година имао је свој двор. 1653. године, одрасли Сеид Бурхан примио је православље као Василиј Арсланович и ускоро се оженио Рускињом Маријом Плешчејевом.
Ипак, упркос свим традицијама Касимовског царства Василиј је остао његов владар иако није био муслиман. Као што се зна на основу сачуване жалбе монахиња Казањског женског манастира у Касимову, Василиј Арсланович и његова мајка подржавали су манастир: „игуманији и сестрама обезбеђивали су храну и одећу из свог џепа. А откад царевића и царице нема... нико више не даје ни новац ни хлеб“. 

Фатима Султан надживела је сина који је умро 1679. године, а током последње две године живота управљала је Касимовским царством које је престало да постоји после њене смрти 1681. године указом цара Петра Алексејевича.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“