Путујући по Русији и посећујући различите градове, међусобно удаљене и на хиљаде километара, чак ће и туриста са незнатном моћи запажања у сваком од њих приметити исте четвороспратнице прилично баналног дизајна. Све оне су подигнуте за време владавине совјетског лидера Никите Хрушчова (од 1953. до 1964. године), у чију част се популарно називају „хрушчовке“.
Неки људи у Русији данас са омаловажавањем говоре о хрушчовкама, истичући да су станови мајушни, плафони ниски, да зграде немају лифтове и да су застареле и идејно и физички. Али управо ове једноставне вишеспратнице буквално су извеле преокрет у свести совјетских људи. У хрушчовкама је свако стекао право на сопствени простор и на мрвицу своје слободе.
Пре почетка масовне изградње хрушчовки, стамбено питање је у СССР-у било једно од најакутнијих. Наиме, непрекидна индустријализација доводила је све већи број људи из села у градове. Задатак насељавања привремених барака без комфора релативно успешно је решен још за време Јосифа Стаљина. Мада су поједине бараке могле да се виде чак и у престоници, до тада више нису биле масовна појава. Велики део становништва прешао је, наиме, у такозване „стаљинке“, зграде саграђене од 1933. до 1961. године.
Стаљинове зграде нису зидане само за руководство и интелигенцију, елиту совјетског друштва, него и за обичне грађане. Проблем је, ипак, био у томе што је за обичног грађанина било готово немогуће да у њима добије засебан стан. „Стаљинке“ (од 4 до 10 спратова) обично су насељаване као заједнички станови, што значи да је у једном стану живело по неколико породица, од којих је свака заузимала једну или неколико соба. Кухиња, купатило и предсобље били су заједнички, што је станарима стварало проблеме.
Некадашњи станари заједничких станова памте редове испред тоалета, строго ограничено време коришћења туша, вечито бучне или напротив превише строге суседе, мирис куване хране из кухиње и недостатак личног простора. Понекад је долазило до туча или покушаја да се суседи иселе неком прикривеном методом као што су потказивања, жалбе и интриге, који су могли довести до хапшења људи, чија би соба у том случају припала суседу.
Одмах после Стаљинове смрти 1953. године власти су донеле одлуку: за 20 година решити дефицит стамбеног простора. Како би се овај амбициозан план реализовао осмишљени су пројекти зграда јефтине изградње – хрушчовки.
На првом месту била је ергономија – кухиња од пет метара квадратних пројектована је на основу анализе кретања домаћице приликом припреме основног списка јела, норма стамбеног простора по особи била је 12 квадратних метара, санитарни чвор је обично повезивао тоалет и купатило у једној просторији без икаквог луксуза.
У зависности од броја чланова породице додељивали су се једнособни, двособни и трособни станови чија је површина достизала 58 метара квадратних. Можда после Стаљинових станова овај простор и није изгледао велик, али је био „личан и персоналан“.
„Прва мисао ми је била: колико места! Две велике собе, сопствена кухиња... То сада изгледа да је кухиња мала, али онда нам се чинило да су то дворци! Увек доступна топла вода“, присећа се Марина Циганкова како се некад са породицом преселила у хрушчовку.
Хрушчовке су дале огроман допринос повећању стамбеног фонда земље. У просеку изградња једне зграде трајала је 12 дана, што је омогућавало да се за кратко време у индивидуалне станове преселе милиони људи. Брзина изградње није увек значила низак квалитет. Хрушчовке од цигле и блокова до данас су добре за живот и чак се могу мерити са неким зградама из новоградње по дуговечности, док су хрушчовке од бетонских панела заиста почеле да се распадају после 30 година коришћења. Сами станови, ако се погледају очима човека из шездесетих година, били су прилично комфорни: све припада вама, имате оставу, а зграда има само четири спрата. Треба додати да су се станови у СССР-у добијали потпуно бесплатно, а број соба се израчунавао по броју људи у породици. Требало је само сачекати да дођете на ред.
„Родитељи и ја смо живели у заједничком стану за три породице. И када смо од татине фирме добили двособни стан у хрушчовки од цигле, били смо невероватно срећни. Добио сам своју, мада малену, собу. Мама је била срећна због сопственог купатила и кухиње. Живот је почео да изгледа лепше“, каже Владимир Орлов.
Дизајнерска решења, настала захваљујући хрушчовкама, до данас инспиришу произвођаче намештаја. Наиме, мале димензије станова навеле су совјетске дизајнере да пређу на минимализам, и тако су настали фотеља-кревет, сто-комода и ормар „Хелга“, један од симбола епохе. Оно што се некад сматрало старудијом и „бапским намештајем“ данас је веома тражено на бувљацима и рестаурира се тако да дочара естетику шездесетих.
Некада се селидба у хрушчовке доживљавала просто као побољшање услова живота, као могућност да се извучете из неудобности заједничког становања, али када се данас осврнемо уназад, јасно нам је да су са овим пресељењем срећни власници нових станова имали прилику и да напусте навике заједничке или комуналне свести. Ранији начин живота спречавао је самоћу, а Хрушчов је успео то да промени: нови удобни станови пробудили су у совјетском човеку индивидуалност. У свом стану можете све распоредити како желите, радити шта год хоћете и не морате ни од кога да тражите дозволу.
Заједно са индивидуализованим становима појавио се и феномен „квартирника“ – тајних камерних концерата, који су организовани по становима, за блиске људе, због тога што су многим групама и извођачима јавни наступи били забрањени. На таквим кућним концертима шездесетих година често су наступали многи музичари који су касније постали звезде, на пример, Владимир Висоцки.
Тако је индивидуалан стамбени простор, који је држава доделила грађанима, дао основу за развој контракултуре. Занимљиво је да се време изградње хрушчовки делимично поклопило са периодом „отопљавања“. Цензура је попустила, ГУЛАГ је ликвидиран, СССР је придигао гвоздену завесу. Земља је пролазила кроз велике промене, а уједно се мењала и свест њених становника.
Хрушчовке се до данас могу видети у свим земљама постсовјетског простора, као и у Немачкој и на Куби. Део зграда је спреман за рушење, али многе међу њима имају привржене станаре, који не желе да се преселе у нове зграде, иако им власти то нуде.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
