Какав је био живот у Русији пре него што су људи изгубили право да носе оружје? (ФОТО)

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Вековима је руска држава са власницима оружја имала однос који се кретао између љубави и мржње.  

У XVII веку руска држава је охрабривала људе да носе оружје. „А они и њихови сељаци треба да држе све врсте ватреног оружја, тако да нико не сме да буде ненаоружан када дођу Татари“, гласио је указ из 1652. године.

Мада су постојала извесна ограничења, она су се углавном односила на посебне случајеве када је људима било забрањено да носе оружје на извесним местима, углавном, у царевом окружењу. 

Годинама касније, 1684. године, уведена су нова ограничења: власницима оружjа је било забрањено да пуцају у својим домовима. Чести пожари у Москви, граду у којем је готово све било од дрвета, били су највероватнији разлог за ово правило.

1718. године Петар Велики је објавио указ „О забрани пуцања у двориштима и на улицама уз претњу новчане казне“. Очигледно су власници оружја у то доба вежбали своју вештину гађања где год би им се учинило да је згодно. Од 1718. године па надаље, међутим, наређено им је да „одлазе на поља у предграђу, где нема кућа“.

У XIX веку продаја оружја је регулисана законом који је прописивао: „Забрањено је свима и сваком да носи оружје, осим онима којима то закон дозвољава или прописује.“

То није, ипак, значило да је грађанима одузето право да носе оружје. Закон није забрањивао да се поседује и носи пиштољ за самоодбрану, лов и спорт. Зато су пиштољи и пушке били популарни међу различитим класама људи, што је доносило профит произвођачима и овлашћеним продавцима оружја.

Модели компанија као што су Smith & Wesson, Winchester, Mauser, Parabellum и Brownings преплавили су руско тржиште. Многе њихове пушке освојиле су симпатије руских власника оружја.  

Оружје је такође било релативно приступачно. На пример, револвер Smith & Wesson био је у продаји за 33,5 рубаља. С обзиром да су радници у просеку зарађивали 26 рубаља месечно, било је то за њих прескупо, али ипак приступачно за вишу класу становништва. 

Рекламе и огласи тог времена такође сугеришу да поседовање ватреног оружја у Руској Империји на преласку из XIX у XX век није било ништа необично. Оружје се продавало заједно са другим предметима као што су спортска опрема и опрема за боравак у природи. Купљено оружје такође је слано поштом купцима, што је данас забрањено. 

Памфлети су рекламирали изглед оружја, његове техничке квалитете, као и убојну моћ. „Лепота целокупног изгледа је неупоредива“, „једноставност дизајна и неупоредива лакоћа ношења у џепу“, „пушка убија коња на удаљености од 200 корака“. Овакве слогане користили су овлашћени продавци да рекламирају своје производе.

Нешто скупљи пиштољи марке Luger и Brownings били су показатељ статуса својих власника. Људи који нису могли да приуште скупе моделе бирали су приступачније џепне револвере као што је  Velo-Dogs. Они су коришћени за заштиту од паса луталица приликом вожње бицикла.

Сиромашнији људи који нису могли себи да приуште елегантан пиштољ, као што су кочијаши, на пример, углавном су за заштиту користили јефтиније пиштоље са дугом цеви.

Дуга традиција поседовања ватреног оружја у Руској Империји окончана је одмах након Октобарске револуције. Совјетска власт је наредила људима да предају оружје. Отада совјетским и руским грађанима никада више није дозвољено да користе одређене врсте ватреног оружја, посебно пиштоље и револвере, за самоодбрану и у друге сврхе.