Ко је био чувени Васојевић који је на мегдану убио најбољег јапанског самураја?

Ђукић Слободан (илустрације из слободних извора)
Радило се о човеку са изванредним физичким предиспозицијама. Красила га је изузетна брзина и невероватна експлозивна снага. Из тог времена и потиче прича о његовим несвакидашњим вештинама. Лексо је био врстан јахач где је знао да са својим коњем изводи цео спектар акробатских вештина. Прескакање захтевних препрека као што су например волови који си упрегнути у дугачаг јарам са све ралом, извођење разних фигура у седлу са сабљом у руци.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Александар Лексо Саичић рођен је у другој половини 19. века, тачније 5. августа 1873. у селу Виницка које се налази у непосредној близини града Берана на северу Црне Горе. Виницка се иначе налази на левој страни реке Лим, на месту где се ланац планине Комови завршава Црвеном Стијеном. Она се налази са обе стране Виницке Ријеке, делом и на благим странама поменутог планинског ланца, као и на једној тераси изнад равнице. 

Лексо је директан потомак чувеног Васа Саичића (огранак Мијомановића) и од најмањих ногу хтео је да постане војник. Напајајући се изворном епиком која је у овде интерпретирана кроз гусле Лексо је развио здраве психолошке црте личности које су га предодредиле да буде врхунски официр - ратник. Што се каже гвожђе се ковало док је вруће.

Овај будући српско-руски јунак је основно образовање завршио у тадашњој црногорској престоници на  Цетињу, а гимназију у Дубровнику, након чега одлази у Београд и ступа у „пешадијску подофицирску школу“. По завршетку школовања враћа се у своју отаџбину, где бива постављен за ађутанта чувене Васојевићке бригаде у чијој служби остаје три године.

Љути ратнички ген - крв Васина

Радило се о човеку са изванредним физичким предиспозицијама. Красила га је изузетна брзина и невероватна експлозивна снага. Из тог времена и потиче прича о његовим несвакидашњим вештинама. Саичић је био невероватан јахач где је знао да са својим коњем изводи цео спектар акробатских вештина. Прескакање захтевних препрека као што су например волови који си упрегнути у дугачај јарам са све ралом, извођење разних фигура у седлу (окретање на супротну страну, провлачење испод коња у оштром галопу са све сабљом у руци). Знао је да узјаше коња док је овај био у пуној брзини, да се такмичи у разним физичким дисциплинама на локалним вашарима где се мерила експлозивна снага и спретност учесника (разни скокови, савлађивање вертикалних препрека, игре где се мерила брзина итд.). Мештани су сведочили да је у планини Турији (налази се у близини села Виницка) знао да у неколико корака прескочи два белега који си били високи по неколико метара. Дакле, радило се о урођеном психофизичком феномену који је био база касније Лексове ратничке вештине.

Што се тиче његове војниче каријере у жељи да се даље усавршава одлази у Цариград, где ступа у редове турске војске као поручник царске гарде. Тамо је од питомаца чуо да се на Далеком истоку компликује ситуација, те наслућује да би тамо могао букнути рат. Не чекавши часа креће пут Манџурије где с екао добровољач прилључује јединицама руске армије. Захваљујући својим способностима који су биле у сваком случају надпросечне у односу на стандардне припаднике руске царске армије одмах добија официрски чин поручника. Руски официри су током обуке уочили његове  вештине када је у питању руковање сабљом, што је поред горе наведених моторичких способности била његова специјалност.

Након што се уклопио у трупу букнуо је руско-јапански рат /фебруар 1904.година/. Лексо је то једва дочекао решен да дотадашње знање и вештину потврди на бојном пољу. У наредне две године и непрекидном војевању по крајњем истоку Русије задобио је три тешке ране у три битке, и своје јуначке груди украсио са прегршт ратник одликовања и ордена. 

Победа која је ушла у анале јуначке поезије

И тако је дошло до Битке под Јун-џу-аном, у источној Манџурији, недалеко од Владивостока. У руској команди су разматрани начини како на најефикаснији начин изненадити непријатеља и доћи до победе, кад се наједном на хоризонту одакле је надирала противничка војска појавио коњаник са копљем на коме се вијорило бело платно. Наиме командант јапанске војске која је изашла на бојно поље, преко свог изасланика који је носио видно истакнуту белу заставу, упутио је својеврсни изазов руским трупама, где је од руског команданта затражио да изабере свог најбољег ратника који ће непосредно пре почетка битке изаћи на мегдан њиховом самурају. У првом моменту ово је веома имало велики психолошки ефекат на руску команду јер искусни официри нису могли да верују да се Јапанци на почетку 20. века и даље придржавају свог древног обичаја. Заседање руског штаба поводом ове неочекиване али ипак у ратничком погледу часне понуде је дуго трајало: ако не пошаљу мегданџију, срамота ће бити велика, а ако пак одлуче да прихвате јапански изазов, кога послати да се супротстави њиховом вештом и искусном ратнику. Знали су да победа у таквом двобоју ствара непобитну психолошку предност тачније генерише додатну мотивацију и снагу која се попут заразе шири кроз војску.

Међу окупљеном војском рашчула се ова вест. У таборима је завладала граја, погледи су се међусобно укрштали, а главе окретале и на помисао на тако нешто. Шта ћемо сад? Ко ће изаћи на мегдан суровом самурају који се од најмлађег узраста спремао за борбу прса у прса, и који је до сада посекао ко зна колико глава.

Ова непријатна ситуација није дуго трајала. Испред главног командног шатора у коме су седели највиши руски официри одједном се створио вижљасти поручник орловског погледа, у прашњавој униформи са рукама суровог горштака,. „Ја сам Александар Саичић родом из Берана, Црна Гора. Поданик сам књаза Николе, а сад у служби Његовог царског величанства, и спреман сам да изиђем на мегдан мрском непријатељу“ – оштро је зборио васојевски јунак, из кога је врцало самопоуздање.

Угледавши испред себе одлучног добровољца, официри руске команде су се међусобно загледали. Да ли поред руског војника на мегдан послати српског добровољца из "малене" Црне Горе да брани част и славу руске војске, њеног оружја и коначно њеног Цара. Није се више могло часити ни часа. Није било друге него да му пруже прилику коју је већ тако самоуверено затражио, а да се нико други из велике масе војске није пријавио.

Након што је добио потврдан одговор Лексо се одмах дао у потрагу за коњем и сабљом који би му највише одговарала. Сабљу је брзо нашао, док је од понуђених коња изабрао оног који је одговарао његовом стилу јахања. Вранца који је на команду јахача знао да маневрише и практично чита његове мисли. Да се креће лево па десно, и да на време избегне напад непријатеља.

Након што је одабрао коња узео је сабљу у руку десницу, и стреловитим скоком узјахао вранца. У галопу се упутио ка јапанској војсци која се налазила са друге стране пространог поља. Пратила га је музика војничког марша, која је бивала све тиша како се удаљавао од предњег ешалона руске војске. Дошао је на место мегдана и ту стао чекајући свог супарника.

Са друге стране је кроз строј јапанских војника излетео ратник са катаном обучен у црно крзно, који је доста сабласно изгледао. Лексо је касније причао да га је подсећао на некакву злокобну црну орлушину. Док се црни ратник приближавао пољу на коме је заказан мегдан, Сајичић није часио часа него се попут стреле устремио ка непријатељу. Жагор међу војницима је потпуно престао, и чули су се само звуци коњских копита испод којих се тресла земља. Дошло је до првог контакта где су судариле две оштрице, чији звук се проломио бојним пољем. Обојица остадоше у седлу. Брзо се окренуше, па опет са исуканим оружјем које се пресијавало од сунчевих зрака јурнуше један на другога.

Овде није било попуштања ни за јоту. Тукло се на живот или смрт. Што се каже, намерио се јунак на јунака. Овај витешки судар је забележила и епска поезија стиховима: „Један ка другом полетјеше/К'о орлови сударише/И сабље се завитлаше/Према Сунцу преливаше...”

После другог судара јапански самурај је успео сабљом да окрзне Лекса, тачније космати део који се налази изнад чела. Сајичића је облила крв. Није било времена за губљење. Морао се брзо окренути јер је самурај осетио да је противника ранио, и попут стреле јурнуо да га докрајчи. Док је зауздавао свог вранца  Саичич је слободном руком неколико пута обрисао врелу крв која му се сливала преко очију, и само њему знаним акробатским маневром избегао оштрицу која му је прошла тик изнад главе. Истовремено, заједбно са тим маневром је практично у делићу секунде инстиктивно замахнуо сабљом, и из све снаге расекао непријатеља у висини грудног коша, нанешви му смртносну рану која се протезала практично од левог до десног рамена. Самурај са црним крзном се стропоштао у прашину, док је његов коњ испуштајући продорне крике неконтролисано кренуо да бежи са бојишта вукући свог господара за собом, пошто су му ноге остале заглављене у узенгијама. Мртва лешина крвљу обливеног самураја је испала стотинак метара испред првих редова јапанске војске.

Саичић је са исуканом сабљом јурнуо за својим непријатељом у циљу да га докрајчи и када је видео да га је убио, поклонио се преминулом витезу и са коњем окренуо назад, ка месту где се налазила руска војска.... ка својима. Дочекала га је музика и постројени шпалир руских војника. Потом се, кажу, руском војском разлегао громогласан аплауз. Међу првима му је честитао адмирал руске флоте Роженственко, који је словио за једног од руских најспособнијих војсковођа у то време, а убрзо је, с посебном пратњом, стигао и адмирал јапанске флоте Того и витешки се наклонио победнику. Витештво је тада још било на цени.Међутим, ни ова психолошка предност стечена победом у двобоју није помогла руској војсци под Јун-џу-аном. Историчари ту битку оцењују нерешеном, а руско-јапански рат сврставају у војни пораз Русије, озваничен примирјем у Портсмуту (САД) 5. септембра 1905. године.

Постоје разне приче о овом догађају, али истину смо пронашли у његовој родној кући коју са поносом чувају његови потомци. Бранислав Саичић један од Лексових праунука, јос увек чува урамљену депешу Руског цара. После Лексове смрти цар је изразио велику жалост али још већу захвалност за његове јуначке подвиге.

У Виницки на земљи коју су Саичићи дали за изградњу цркве стоји биста Александра Лекса Саичића који редовно обилазе његови рођаци.Потомак капетана царске војске,Саса Саичић рекао је да су после више од сто година коначно створени услови да се на прави начин ода почаст Васојевићком јунаку.Удружење Козака и Ноћних вукова, иницирало је да се подигне споменик у част Леска Саичића.Скупштина је убрзо донела позитивну одлуку и у Цветном парку у Беранама близу бисте Живка Живковића,стоји и споменик чувеном Александру Лексу Лексо Саичићу.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“