Зашто је Руска православна црква канонизовала Хитлеровог војника?

Пријавите се на наш Телеграм канал
Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Захвалимо се Господу за снaгу коју нам даје у борби против сотоне. Нека ми и мремо, али ће се зато Немцима, коначно, отворити очи“.

Овако је у ћелији осуђеника на смрт писао Александар Шморел немачки војник који је пркосио Хитлеру и после смрти проглашен за свеца.

Православни Немац

Шморел се родио 1917. године у руском граду Оренбургу (данас на граници са Казахстаном) у породици русификованог Немца. Дечакова мајка, рођењем Рускиња, умрла је од тифуса пре него што је њен син напунио две године.

Шморелов отац 1921. године одлучује да напусти Русију у којој је избио грађански рат и са другом женом и сином сели се у Немачку. Како су дечакова маћеха и дадиља биле Рускиње, матерњи језик није заборавио. Штавише, у породици се држало до руске традиције, јели су се пељмени и палачинке и на столу је увек био самовар.

Александар Шморел био је православне вероисповести и често ишао у цркву у Минхену. Целог живота волео је Русију иако бољшевичку идеологију није прихватао.

„Бела ружа“

Неприхватање комунизма никако није значило да би Шморел могао да подржи нацисте. Напротив, Адолф Хитлер био је за њега још веће зло, а фирера немачке нације сматрао је правим ђаволом. „Нешто је овде врло непријатно, а и осећа се на сумпор“, рекао је Шморел својевремено својој познаници када је у ресторан у Минхену у коме су седели ушао Хитлер са свитом.

Шморел је позван у војску 1937. године, али је одбио да положи заклетву Хитлеру и само захваљујући залагању његовог командира случај је заташкан. Други пут у оружаним снагама Александар се нашао 1940. године. Као студент медицине Универзитета у Минхену у саставу санитарне чете учествовао је у немачкој инвазији на Француску.

Нагледавши се „достигнућа“ национал-социјализма будући лекар одлучио је да свом снагом пружи отпор и у том подухвату није био сам. Заједно са колегом Хансом Шолом 1942. године основао је илегалну организацију „Бела ружа“ којој се убрзо придружило неколико студената и чак један професор.

„Ми и наши пријатељи били смо толико различити, у чему се крије, како се чини, богатство људске личности, и управо се и испоставило да је баш то било главна опасност за нацију, за националну идеју“, писала је Софи, чланица „Беле руже“ и сестра Ханса Шола.

„Некако неприметно све су нас сатерали под заставе, научили да марширамо, идемо у строју, не бунимо се и колективно мислимо. Ми смо толико волели Немачку да нам никада није падало на памет да себи постављамо питање „због чега волимо“ нашу отаџбину? Доласком Хитлера на власт почели су да нас уче и да нам објашњавају „како и зашто“ треба волети отаџбину“, писала је Софи Шол.

Чланови илегалне организације штампали су и растурали летке на којима се позивало на пружање отпора нацистичком режиму. „Зар се сваки поштени Немац данас не стиди своје владе“, писало је на једном од првих летака. Осим тога на зградама у Минхену појавили су се натписи „Доле Хитлер“ и „Слобода“, за шта је управо Бела ружа била заслужна.

Шморел је веома болно доживљавао напад Немачке на СССР 1941. године, а 1942. године био приморан да у њему учествује. Заједно са Шолом у саставу медицинске чете 252. пешадијске дивизије три месеца провео је на подручју града Гжатска (данас Гагарин) недалеко од Смоленска. Александар је успео да избегне прву линију фронта. Био је у сталном контаку са локалним становништвом, уверивши се још једном да је Хитлер апсолутно зло кога се морају ослободити и Немачка и Русија и остатак света.

Светац

„Бела ружа“ проваљена је 18. фебруара 1943. године. Jeдан запослени на Универзитету у Минхену привео је Ханса и Софи Шол који су растурали летке у празним слушаоницама и ходницима високошколске установе. Ускоро је ухапшен и Александар Шморел чија је глава била уцењена на хиљаду рајхмарака.

Младим бунтовницима судио је Народни суд којим је председавао Роланд Фрејслер. Бивши комуниста и члан Партије бољшевика који је неко време живео и радио у совјетској Русији после чега се преселио у Трећи рајх где је постао љути нацистички фанатик. Само четири дана после хапшења послао је на погубљење Кристофа Пробста, Ханса и Софи Шол.

Шморелу се судило све до лета 1943. године. За Александра се код Хајнриха Химлера заузео његов рођак Рудолф Хофман, један од најстаријих чланова Национал-социјалистичке немачке радничке партије. Одговор рајхсфирера СС био је категоричан. „Недоличан чин Александра Шморела који је несумњиво у великој мери проузроковало присуство руске крви у њему заслужује праведну казну“.

У писмима из затвора Aлександар је на све начине покушавао да утеши породицу. „Ако треба да умрем знајте да се смрти не бојим... Господ управља током ствари по свом нахођењу и за наше добро. Зато морамо да му верујемо...“

„Ја сам испунио своју животну мисију и не знам штао бих још могао да радим на овом свету“, рекао је он православном свештенику који је дошао да га исповеди после изрицања смртне казне.

Александар Шморел је погубљен одсецањем главе на гиљотини 13. јула 1943. године. У знак сећања на Шморела и друге чланове „Беле руже“ њихова имена данас носе бројне улице, тргови, школе и паркови. Споменик храбром студенту медицине подигнут је у његовом родном Оренбургу. Руска православна црква прогласила га је за свеца 4. фебруара 2012. године.