Против кога су се бориле руске бициклистичке јединице?

Archive photo
Неколико војних бициклиста сахрањено је поред зидина Кремља. Једна улица у Москви носи име у њихову част.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Они су могли брзо, нечујно и неочекивано да се приближе непријатељским положајима, изврше задатак и исто тако неприметно нестану с видика. Почетком XX века, када је време коњице већ било на измаку, а епоха моторизоване пешадије још није почела, мобилне бициклистичке снаге биле су врло популарне у војскама различитих земаља света.

Бициклисти Руске императорске армије, 1910-1916.

Бицикл не треба да се храни нити пуни горивом. Није му потребна компликована поправка, а може да преноси терет који сам човек не би могао да носи. Крећући се истом брзином као и коњица (6-12 километара на час), бициклистичке снаге су за један дан могле да пређу растојање од 120 километара. Био им је потребан само добар пут и лепо време.

Бициклисти бољшевици, 1919.

Војни бициклисти су се у Руској Империји називали „самокатчики“. Прве војне бициклистичке групе појавиле су се у Русији 1891. године. Остављајући своје „гвоздене коње“ у позадини, оне су се бориле као обична пешадија, али за разлику од ње имале су предност у брзом напредовању и маневарским способностима. До 1917. године у руској царској армији формирано је преко 30 бициклистичких чета.

Од наоружања бициклисти су имали ручно стрељачко оружје, митраљезе, ручне бацаче ракета и бомбе које су специјалним држачима биле причвршћене за рам бицикла. Део опреме и муниције могао се превозити у пространим пртљажницима.

Октобар 1918. Петроград

Војни бициклисти су у почетку имали бицикле „Жерар“ компаније „Пежо“. Током Првог светског рата они су замењени домаћим бициклима „Дукс борбени“ руског изумитеља Михаила Шчипанова, који су се у то доба сматрали најбољим на свету.

Бициклисти Црвене летонске јединице, април-октобар 1918. Москва

На бојиштима „Великог рата“ руске бициклистичке снаге су коришћене за извиђање и комуникацију, као и за покривање коњице и пешадије. С обзиром на своју нечујност, оне су реализовале ефикасне ноћне нападе на непријатеља. Команда их је користила као високомобилну резерву за затварање пукотина у одбрани или, напротив, за ефикасно заузимање положаја на непријатељским линијама током продора. Због њихове специфичности бициклисти нису узимали заробљенике.

Војни бициклисти су чак били хероји револуционарних догађаја из 1917. године. У новембру су у Москви вођене борбе између присталица и противника нове власти, и резервни бициклистички батаљон, стациониран у граду, прикључио се бољшевицима. Тројица погинулих војника ове јединице сахрањена су поред зидина Кремља, а Новоблагословенаја улица у њихову част је променила име у Самокатнаја.

Бициклистичке снаге интензивно су коришћене у Грађанском рату у Русији. Бели покрет је „гвоздене коње“ добијао од сила Антанте, док су их бољшевици углавном одузимали од грађана путем реквизиције. Првог августа 1919. године они су чак прогласили такозвану „мобилизацију бицикала“.

У Црвеној армији у време Другог светског рата бицикли нису имали тако широку примену као у саставу Вермахта или Оружаних снага Француске. Током овог тешког конфликта совјетска индустрија није могла себи да дозволи њихову масовну производњу и проблем набавке ове врсте превозних средстава решавао се у значајној мери ратним трофејима.

Бициклисти деминери на војној паради 1. маја 1938.

У условима механизованог рата војни бициклисти практично више нису учествовали у борбеним дејствима. Мада су постојали изузеци. На пример, 1. бициклистичко-мотоциклистичка бригада, у којој су се осим бициклистичког пука налазили и мотоциклистички и тенковски пук, током лета и јесени 1942. године водила је тешке борбе против непријатеља у рејону Ржева.

Парада на Црвеном тргу

Мада су бициклисти током рата и даље могли да се користе приликом извршења специјалних задатака и извиђачких мисија, њихова служба се углавном одвијала у саставу снага за везу. „Најчешће сам морао да циркулишем између штабова пукова и штабова дивизија“, присећао се ветеран Владимир Фомин. „Полазећи на задатак, научили смо да запечаћене коверте и завежљаје са наређењима и подацима обмотамо око бомбе – како бисмо у случају опасности могли да је активирао и уништимо све тајне штапске документе који су нам били поверени (међутим, тако нешто се никад није догодило)“. 

Будимпешта, 5. фебруар 1945.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“