„Србија је велики изузетак“: Како су Руси прошли стазама Првог српског устанка

Русские на Дунае
По врелом августовском дану не може човек сваког дана у Србији да сретне на улици (па ни у музеју) мушкарце у грубим широким мундирима закопчаним до грла, снежнобелим панталонама, са високим војним капама и ремењем прекрштеним преко груди. Можда су само уредно подшишане браде и потпуно мирољубиви осмеси указивали да се ради о експедицији љубитеља историјских реконструкција.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Наиме, чланови клуба ратне историје „6. јегерски пук“ упутили су се на Дунав трагом руско-турског рата 1808-1812, који је у обе земље познат, између осталог, као чин подршке Првом српском устанку.

Тема ове ратне кампање није довољно обрађена у руској историографији, са жаљењем признаје руководилац војног и историјског клуба „6. јегерски пук“ из Санкт Петербурга Петар Кнопф, који предводи ову експедицију. Основни материјал на руском језику чини неколико чланака, два темељна рада из XIX века, као и историјски прегледи о пуковима, такође написани крајем XIX века, објаснио је он у разговору за Russia Beyond – Србија.

„Ради се о томе да смо пре три године имали велики догађај. Поновили смо прелазак Суворова преко Алпа, са историјском опремом, колико је било могуће верније понављајући реалне догађаје. И тамо се формирао одређени круг људи које овакве ствари занимају и који имају жељу да лично виде крајеве којима су некада прошли руски војници. Ја се лично бавим историјом Шестог јегерског пука, која управо обухвата и швајцарски поход Суворова, и 'руско-српско-турски' рат, који је почео 1804. године, ако се повеже са Првим српским устанком. Затим су се, од краја 1806. године, укључили и Руси, и рат је трајао све до 1812-13. године.

Наравно, како бих најпре стекао слику о ономе што се тамо догађало, завирио сам у књиге и постало ми је јасно да је та тема врло слабо обрађена. Осим тога, разумете и сами да се ради о сувопарним ратним описима из XIX века, када ни језик није био савремен, него 'предпушкински'. Било ми је јасно да морам да путујем. План смо направили почетком фебруара и радили у том правцу“, објаснио је Петар како је настала ова идеја.

Јегерски (или „ловачки“) пукови Руске Империје били су, иначе, пукови лаке пешадије, који су у руској војсци царске епохе постојали од почетка Наполеонових ратова па све до 1833-1834. Они су имали најлакшу опрему, једноставне униформе и били су наоружани најбољим оружјем. У руској историји јегерски пукови су се најбоље показали у Кавкаским ратовима (у експедицијама против горштака) и у раније споменутом Првом руско-турском рату.

У августовској „дунавској“ експедицији укупно је учествовало 11 људи: шесторица из Русије и петорица из других земаља, такође Руси, из Италије и Француске. Генерално, „6. јегерски пук“ као војни и историјски клуб има два кључна сегмента рада: клуб војне историје и клуб војне реконструкције. Као што можете видети на живописним фотографијама са путовања, у Србији су се ова два правца веома успешно међусобно допуњавала.

Најпре је јегерска екипа посетила Варварин, где су учесници одржали церемонију посвећену сећању на генерала Орурка, који је командовао уједињеним руско-српским снагама. Следећа тачка путовања било је место битке за Штубик – значајног догађаја који се одиграо још пре доласка главнице руског контингента. Била је то, како истиче Кнопф, прва битка након што су Руси прешли Дунав и ушли у Србију као савезници. Затим је било Кладово, чија тврђава је одиграла значајну улогу у читавој кампањи. „Локална управа је поводом нашег доласка организовала конференцију са програмом: одржан је молебан у цркви, затим смо обишли тврђаву, и тако даље. То је био веома репрезентативан догађај који је посетило руководство читаве општине, као и представник руске амбасаде у Београду“.

Након тога основу програма руских историчара и љубитеља реконструкција чинило је истраживање дуж Дунава од Кладова до Прахова. „Тражили смо трагове битака: нешто смо нашли, нешто нисмо. Посетили смо локалне музеје, разговарали са локалним историчарима. Испоставило се да се у Србији мали број људи бави овом темом. Захваљујући томе што смо видели како та места изгледају данас постало нам је знатно јасније како се све догађало уживо, никакав опис не може да замени такво искуство. Погледали смо и фотографије, како изгледа планина, чак и како изгледа жбуње, све то може бити важно за догађаје. Има доста много таквих података, а неке објекте још нисмо пронашли. Оставићемо их за следеће посете, које ћемо обавезно организовати!“

Како би историјски нешто са сигурношћу утврдили, историчари морају да узму у обзир велики број фактора: спомињања догађаја са неколико страна, то јест, пожељно је да о догађају не говори само један човек, него, на пример, двојица савременика. Затим, ако дођете на лице места и нађете трагове, онда постаје јасно шта се заиста догодило и о многим стварима се може говорити са сигурношћу. Може бити и неких проналазака, али генерално у оквиру прве експедиције Руси се нису бавили археолошким радом.

„Рецимо, описан је неуспешан јуриш руске и српске војске на Кладово“, наводи један пример Петар Кнопф. „Дошли смо и погледали како то изгледа на лицу места. Затим још треба да узмемо у обзир изградњу брана на Дунаву која се догодила касније и да проучимо како је некада протицала вода. Такве ствари се могу сазнати само ако дођете на лице места, а разговори са људима омогућавају вам да схватите на шта треба обратити пажњу, а затим проучити и српске изворе, управо оне који садрже потребне информације.“

Петар истиче да их је у Србији и на нивоу разговора са локалним властима и у обичној свакодневној комуникацији увек дочекивала позитивна, гостољубива атмосфера. А његово искуство комуникације у различитим земљама са сигурношћу показује да је у оваквим пројектима неопходан управо жив разговор. „Разговор и заједнички рад – ако то постоји, онда и политика остаје по страни. Јасно да је ксенофобија лоша ствар. Али може се осетити да је Србија у овом случају потпуно посебна прича. Из Русије се то понекад не може видети, али када дођете у Србију, схватате да је она један велики изузетак.“

„Такође, многе ствари на плану организације успели смо да остваримо захваљујући Руском дому“, додао је вођа експедиције. „Може се рећи да смо случајно доспели на њихову конференцију посвећену очувању историјског сећања. Она се, наиме, поклопила са временом нашег боравка у Београду приликом повратка. Тамо смо такође имали прилику да разговарамо са људима, посебно у кулоарима, и да разменимо контакте. Била је то добра прилика за упознавање и успостављање неформалних односа.“

Ово је била прва посета Србији за ову руску групу и, може се рећи да је она служила пре свега за извиђање и упознавање. Учесницима сада предстоји брижљив рад на обради сакупљеног материјала: како сопствених посматрања, тако и података српске историографије. Резултати и утисци биће објављени на сајту и друштвеним мрежама „6. јегерског пука“.

А засад се тамо можете упознати са другим занимљивим пројектима клуба, на пример, са фотоколажем „Печат 1812. године“, где су љубитељи историјских реконструкција покушали да покажу како се мења човек који је прошао рат.

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“