Зашто је вегетаријанство било тако популарно у царској Русији?

Russia Beyond (Photo: Public domain)
Лав Толстој, Иља Рјепин и Николај Љесков били су вегетаријанци који су привукли велики број следбеника. Чињеница да се о томе дуго практично ништа није знало „заслуга“ је совјетских времена, када је вегетаријанство фактички било забрањено.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Било је време ручку и отишли смо у трпезарију. На теткином тањиру лежао је огроман кухињски нож, а за ногу стола била је привезана жива кокошка. Јадна птица се цимала и вукла за собом столицу. – Видиш? – рекао је отац нашој гошћи. – С обзиром да знамо да волиш да једеш животиње, припремили смо ти пилетину. Нико од нас не може да убије кокошку, и зато смо ти поставили овај смртоносни алат. Уради то сама. – Још једна твоја шала! – узвикнула је тетка Тања, смејући се. – Тања, Машо, одвежите јадну птицу и вратите јој слободу.

Брзо смо испуниле теткину жељу. Када смо ослободиле кокошку, изнели смо на сто припремљене макароне, поврће и воће. Тетка је све јела са уживањем.“

Ову сцену описала је Татјана, ћерка Лава Толстоја. Она, њена сестра Маша и отац били су убеђени вегетаријанци. Док се Софија Андрејевна, пишчева жена, жалила на грофово вегетаријанство, које је проузроковало „компликовану двоструку трпезу, додатне трошкове и већи посао за људе“. Осим тога, Софија је сматрала да га вегетаријанска јела „недовољно хране“. Али Толстој је остајао при своме и месо није јео. У Русији, међутим, он није био усамљен.  

Лав Толстој и Софија Андрејевна

„Овдашње становништво лако прихвата вегетаријанство“

Дијетолог Џени Шулц, која је 1896. године отворила прву вегетаријанску мензу у Мађарској, исту такву је отворила и у Москви 1903. године. Проучивши однос Руса према вегетаријанству, Шулцова, која се специјално школовала за „вегетаријанску гастрономију“ у Швајцарској, је записала: „Многобројне, углавном дуге периоде поста поштују како богати тако и сиромашни, у граду и на селу, са великом ревношћу. То и јесте разлог зашто овдашње становништво тако лако прихвата вегетаријанство.“

Вегетаријанска кантина на Никитском булевару, Москва, 1900-те.

Заиста, у Русији је посту придаван посебан значај. Како пише истраживач руског вегетаријанства Питер Бранг, „за руско монаштво, за разлику од западног (изузев траписта и картезијанаца), квалитетан пост – уздржавање од конзумирања меса – био је основни принцип.“ Савесни монаси постили су током целе године, само понекад дозвољавајући себи да поједу рибу. Што се тиче обичних верника, Велики, Петровски, Госпојински и Божићни пост, заједно са посним данима
(сваки среда и петак) чинили су укупно око 220 посних дана у години, које су се верници трудили да испоштују.

Заиста, када се вегетаријанство појавило у Русији, „духовни“ предуслови за њега су већ били спремни. Још Повест минулих лета под годином 1074. спомиње: „Јер посно време прочишћава ум човеку“. А житије великог руског светитеља Сергија Радоњешког спомиње да он чак и као новорођенче на дане поста није сисао мајчино млеко – тако се још од раних дана у детету показала светост.

Иако је духовна база за вегетаријанство у Русији већ постојала, руска црква је осуђивала ову појаву. Ради се о томе да су у Русији постојале хришћанске секте које су се потпуно одрицале од меса – хлисти и скопци. С обзиром да је црква интензивно водила борбу против ових секти, лош однос се пренео и на вегетаријанце. Сама нечија спремност да се уздржи од месне хране будила је подозривост црквених лица. Они су, наиме, сумњали да се иза тога крију сектантске склоности.

1913. године Николај Лапин, сељак из околине Саратова, послао је часопису „Вегетаријански преглед“ свој чланак „Зашто сам постао вегетаријанац“. Лапин је престао да једе месо са 18 година, зато што од детињства није могао да гледа како се коље стока. Ускоро су људи из његовог села почели да сумњају да ће он моћи да обавља тежак сеоски посао, али када с тим није било никаквих проблема, почели су да причају да га је ђаво узео под своје. Тако да је вегетаријанска исхрана изазивала сумње и код обичних људи, а не само код Толстојеве жене, која је грофа прекоревала што је научио ћерке „да не једу месу, зато једу сирће и уље, па су постале зелене и мршаве“.

Толстој и „исхрана без клања“ 

Гроф је као годину када је престао да једе месо наводио 1883-1884, када је упознао Владимира Черткова, касније издавача његових дела, који је већ био вегетаријанац и почео своју духовну потрагу. 1885. године писац већ има сукобе са женом због одбијања да једе месо, а 1892. године пише чланак „Први степеник“ – страствени манифест вегетаријанства. „Како је то могуће – узети и убити краву која је током десет година хранила млеком тебе и твоју децу? Овцу која те је грејала својом топлом вуном? Узети и убити их! Пререзати им грло и појести их!“ – писао је Толстој.

Лав Толстој и Владимир Чертков

„Први степеник“ је наишао на огроман одазив у друштву. Велики број интелектуалаца се окренуо вегетаријанству. Осим Толстоја, било је и других познатих вегетаријанаца. Писац Николај Љесков, који је радио на издавању књиге са рецептима за вегетаријанце. Филозоф Владимир Соловјов који је записао: „Док још нисмо способни да оживимо мртву природу, барем би требало што мање да убијамо живу.“ Сликар Николај Ге, који је у свему следио Толстојево учење, па и у исхрани без клања.

Лав Толстој и Иља Рјепин

Сликар Иља Рјепин је са одушевљењем описао своје вегетаријанство: „Избацио сам јаја (а месо још раније). Салате! Каква дивота! Какав живот (са маслиновим уљем)! Буљон од сена, од корења, од трава – то је еликсир живота. Воће, црно вино, сушено воће, маслине, суве шљиве... ораси – енергија. Може ли се набројати све богатство биљне трпезе?“ 1900. године Рјепин се оженио Наталијом Нордман, једном од познатих руских поборница вегетаријанства, која не само што се одрекла „клања“ код исхране, него није носила ни крзна, што је шокирало племићке кругове.  

Колико је у Русији било вегетаријанских кантина?

„Овде се вегетаријанство посматра више са стране идеала; здравствена страна је засад мало позната“, истакла је у свом чланску Џени Шулц. Заиста, први руски вегетаријанци нису највише пажње поклањали штетности месне хране за здравље, него су пре свега протестовали против убијања.

Вегетаријанство се у Русији појавило и пре Толстоја. Толстојевац Јуриј Јакубовски је писао да је 1888-1889. године у Петербургу свој 25. рођендан прославило прво вегетаријанско друштво „Ни риба ни месо“. Значи да су се већ 60-их година XIX века вегетаријанци удруживали, али без научно поткрепљених ставова. Ови су се појавили 1878. године, када је објављен текст ректора Петербуршког универзитета, ботаника Андреја Бекетова „Исхрана човека у садашњости и будућности“. Аутор је доказивао да је човек природно прилагођен биљној исхрани, указивао је на високу цену меса, а такође напоменуо да је кланица „одвратно, смрдљиво и крваво место, где секу, деру, комадају и цеде крв из жила“. „Будућност припада вегетаријанцима“, закључио је Бекетов. Али чак ни ауторитет Бекетова није могао да убеди јавност. Као одговор на његов чланак појавило се неколико подсмешљивих текстова.

Међутим, после објављивања Толстојевог „Првог степеника“ однос према Бекетову се променио. Његов чланак је двапут поново штампан у издавачкој кући Владимира Чертикова „Посредник“ са укупним тиражом од око 15.000 примерака. 1903. године у истој издавачкој кући је изашао зборник који је саставио Толстој под називом „Исхрана без клања или вегетаријанство. Мисли разних писаца“, у којој је било сакупљено 250 цитата о користи вегетаријанства.

Прва приватна вегетаријанска кантина Енглеза мистера и мисиз Муд отворена је у Москви 1896. године, али је убрзо затворена. 1904. године већ је било четири такве кантине. На зидовима су висили портрети „сунца руског вегетаријанства“ Лава Толстоја. 1914. године, према процени Бранга, у 37 градова биле су 73 вегетаријанске кантине, највише у Петербургу (9) и по 7 у Кијеву и Москви.

Кантине су биле прилично популарне. Једна московска кантина у Газетном сокаку услуживала је до 1.300 особа дневно. Статистика о посећености кантина Московског вегетаријанског друштва показује повећање броја гостију са 11 хиљада 1909. године на преко 624 хиљада 1914. године. А, на пример, Кијевска друштвена вегетаријанска кантина је током 1911. године сервирала 489.163 ручка за 200.326 посетилаца. Излазили су часописи „Вегетаријански преглед“ и „Вегетаријански весник“, као и алманах „Природан живот и вегетаријанство“.

Управо последњих година пре Октобарске револуције вегетаријанство је у Русији постало масовна и уобичајена појава. Али овај развој је заустављен доласком совјетске власти. Првих година после револуције бољшевици нису обраћали пажњу на вегетаријанце, али 1929. године Московско вегетаријанско друштво је забрањено, а низ његових чланова протеран. За совјетску власт, наиме, они су били „толстојевци“, присталице идеологије несупротстављања и ненасиља, које је требало искоренити, што је и учињено широм земље под изговором борбе против „толстојеваца“ као против „кулака“ (имућних сељака који зарађују на туђем раду). У СССР-у, како је тврдила Велика совјетска енциклопедија из 1951. године, вегетаријанство „нема присталица“. Вегетаријанско друштво у Москви поново је отворено тек 1989. године.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“