Како су Монголи покорили Русију (СЛИКЕ)

Николај Куландин, епизода из живота Русије у периоду татарског јарма, минијатура, 1962 / Russian Look
Невероватно бројна, добро обучена и екстремно брутална војска са Истока разорила је целу земљу и оковала страхом свест руског народа неколико столећа унапред.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Због грехова наших дођоше народи непознати, безбожни Моавићани, за које нико засигурно не зна ко су и одакле су, који језик говоре и ког су рода и племена, и које су вере“ – тако је древни хроничар описао прво појављивање монголских хорди близу руских граница 1223. године. У том тренутку, међутим, Монголи нису планирали инвазију на Русију. Поход војсковођа Субутаја и Џебе на Источноевропску висораван био је више извиђачке, него освајачке природе.

Портрет Џингис-кана изрезан из албума са портретима императора Монголске династије.

Прешавши Кавкаске планине, монголска војска је са 30.000 војника стигла до степа на северном црноморском приморју и напала номадска племена Кумана, народа туранског порекла, иза чије територије су се налазиле руске кнежевине. Односи са тим суседима нису били идилични, али су се руски кнезови ипак одазвали када их је кумански кан Котан позвао да помогну и заједничким снагама се ухвате у коштац са Монголима.

Битка на реци Калки (данашња Доњецка област) одиграла се 31. маја 1223. године. У њој је руско-куманска војска доживела потпуни слом. Преживео је сваки десети војник, изгинуло је најмање девет кнезова и велики број бољара високог рода. До такве катастрофе је дошло због потцењивања непријатеља, због одсуства централне команде и неусаглашености дејстава војсковођа.

Калка (1996), Павел Риженко

Монголи су после победе отишли на исток, а страх и ужас који је обузео Русе због таквог пораза временом је почео да бледи. Међутим, моћна империја их је 1237. године подсетила да проблеми тек почињу. У великом Западном походу под командом Џингис-кановог унука Бату-кана и Субутаја, који је у то време већ добро познавао ово подручје, учествовало је 14 царевића џингисида (директних Џингис-канових потомака), и сваки је предводио 10.000 коњаника. Према другим изворима, монголске трупе нису бројале више од 40.000 војника.

У сваком случају, за оно време је то била огромна војска, чији су припадници савршено савладали вештину јахања и гађања луком и стрелом, а имали су и појачање у виду опсадних оруђа отетих од покорене Кине. И таква војна армада се кретала у правцу запада. Отпор су јој пружиле распарчане снаге руских кнезова који су непрекидно били у међусобним сукобима и нису могли да се уједине чак ни у тако великој опасности.

Монголске трупе поред катапулта. Минијатура из хронике Рашида ал-Дин Хамаданија, 1307.

Моноголима се на путу нашла Рјазањска кнежевина, која је затражила помоћ од суседних кнежевина – Владимирско-суздаљске и Черниговске. Прва је одуговлачила са слањем војске, а друга је одбила да помогне јер је Рјазањ 1223. године избегао конфликт са Монголима.

Иако нису имали подршку, Рјазањци су одлучили да пруже отпор. Монголи су им поставили ултиматум да им Рјазањ препусти десети део свих својих добара, али су добили овакав одговор: „Ако ми сви изгинемо онда ће све бити ваше!“ После петодневне опсаде град је пао 21. децембра 1237. године. „И не остаде у граду никога живог, сви изгинуше и исти пехар смрти искапише. Не остаде тамо ни јаука, ни плача, нити очевог и мајчиног за дететом, нити детињег за оцем и мајком, ни брата за братом, ни за сродником, него сви заједно мртви лежаху. И све се то догоди због грехова наших!“, пише у „Повести о томе како је Бату-кан разорио Рјазањ“.

Копија са рада Ј.И. Дешаљта „Одбрана Рјазања“

Монголи су 1. јануара 1238. године у бици код Коломне потукли војску из града Владимира која је кренула у помоћ Рјазању. Међутим, и освајачи су тога дана имали велики губитак. У борби је пао њихов угледни војсковођа Кулкан, један од Џингис-канових синова и једини џингисид који је погинуо у походу на Русију.

Монголи су наставили марш, али их је изненада напала „мала дружина“ рјазањског велможе Јевпатија Коловрата, који је закаснио и није стигао да брани родни град под опсадом. Коловратова дружина је била мала, али је задала болан ударац непријатељској војсци и чак уништила њену претходницу. Лично је Бату-кан обратио пажњу на овог одважног ратника. Јевпатије је погинуо у борби, после чега је одушевљени кан наредио да се његово тело преда заробљеним Рјазањцима и да се они пусте на слободу.

Јевпатиј Коловрат

Монголи су огњем и мачем похарали земље Владимирско-суздаљске кнежевине, разоривши многа села и градове, укључујући и Москву. Град Владимир, престоница кнежевине, пао је 7. фебруара. У пламену је изгинула и породица владара Јурија Всеволодовича. Велики кнез у то време није био у граду, окупљао је снаге на реки Сит, где је 4. марта и погинуо са скоро целом војском у борби против војсковође Бурундаја. Тако су Монголи покорили готово целу североисточну Русију.

Борба против моћног града Владимира ослабила је и завојеваче, тако да је њихово напредовање постепено почело да јењава. Не желећи да ризикује, Бату-кан није напао Новгород, велики трговачки центар. Његова војска је одбијена од Смоленска, а мали Козељск се држао под опсадом више од 50 дана. Када је најзад ушао у град, гневни кан је наредио да се побију сви житељи (хроника саопштава да је дванаестогодишњи кнез Василије „потонуо у крви“), и да се „зли град“ сравни са земљом.

Велики кнез Јуриј II Всеволодович, 1219-1238. Епископ Ростовски Кирил над телом обезглављеног кнеза.

Монголима је била потребна пауза, па су офанзиву на руске земље обновили тек наредне године. Овога пута су похарали јужне кнежевине. Тако је 3. марта 1239. године пао Переслављ, за који се сматрало да је неосвојив, 18. октобра је пао Чернигов, а 6. децембра Кијев. „Тај град је био веома велики и густо насељен, а сада од њега није скоро ништа остало, тамо сада једва да има двеста кућа“, написао је Италијан Ђовани Плано Карпини, фрањевац који је 1245. године посетио бившу престоницу Кијевске Русије. Разоривши галицку и волинску земљу, Монголи су упали у Мађарску и Пољску.

Русија је доживела страшан слом. Велико мноштво људи је побијено или одведено у ропство, срушено је 49 градова (од укупно 74), и од тога 14 није обновљено, а 15 је претворено у мала села. Снажан ударац је задат економији и култури. Многи вредни рукописи су изгорели у пламену, многи храмови су претворени у руине.

 Баскаци (представници татарско-монголске власти), Сергеј Иванов.

Моћна монголска држава Златна Хорда протезала се од Крима до Сибира. Она није окупирала руске земље, али је успоставила у њима своју политичку и економску власт. Канови су одлучивали ко ће и како управљати Русијом, а кнезови су били принуђени да одлазе у Хорду по „јарлик“, тј. по званичан документ који је потврђивао њихово право да управљају својим кнежевинама у својој сопственој земљи.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“