„Без Русије Словени не могу опстати“: Шта је још пре век и по о Балкану писао Достојевски

На страницама свог моночасописа „Пишчев дневник“ Достојевски се појављује као публициста, филозоф и „лидер јавног мњења“ (јединствен формат за то време, који наговештава данашње политичке блогове или телеграм-канале) и оставља потомцима који се баве или интересују за Балкан велики број дубокомислених и упечатљивих цитата. Ми смо покушали да проберемо оне најзанимљивије.

У броју „Дневника“ за 1877. годину Достојевски преноси причу о девојчицама избеглицама из Србије и Бугарске, које, нашавши се у московском сиротишту, нису међусобно разговарале:

„Деци је, наравно, пријатно и топло, али сам недавно чуо од једног мог познаника који је дошао из Москве веома симптоматичну анегдоту о тим девојчицама: српске девојчице седе у једном углу, а Бугарке у другом, и не желе ни да се играју, ни да разговарају међу собом, а када питају Српкиње зашто неће да се играју са Бугаркама, оне кажу: ‘Ми смо им дали оружје да заједно с нама крену на Турке, али они су оружје сакрили и нису кренули на Турке.’ То је по мом мишљењу веома занимљиво. Ако осмогодишња-деветогодишња деца говоре таквим језиком, онда значи да су то преузела од очева, а ако такве речи очева прелазе већ на децу, то значи да међу балканским Словенима влада несумњиво и страшно непријатељство. Да, вечито непријатељство међу Словенима! Они га памте у својим предањима и чувају у песмама, и без свог уједињујућег огромног центра – Русије – не може бити словенске слоге, нити без Русије Словени могу опстати, него ће сасвим нестати с лица Земље, ма о чему сањарили припадници српске интелигенције или разноразни европски цивилизовани Чеси… Много још код њих има сањара…“

Тема русофобије међу Словенима и незахвалности Словена усмерених ка Европи према Русији генерално је посебно окупирала Достојевског. Он јој је посветио свој међу балканистима чувени текст: „Једно сасвим засебно ‘словце’ о Словенима које сам одавно хтео да искажем“. Текст би се могао цитирати практично у целости, али вероватно најпознатији цитат гласи:

„… неће Русија имати, и никада још није имала, такве мрзитеље, завиднике, клеветнике, па чак и отворене непријатеље, као што су сва та словенска племена, која чим их Русија ослободи, Европа признаје као ослобођене!… Нећу да идем у ширину, али знам да ми не треба да тражимо захвалност од Словена, на то треба унапред да се припремимо. Почеће они, после ослобођења, свој нови живот, понављам, управо тиме што ће за себе измолити од Европе, Енглеске и Немачке, на пример, гаранције и покровитељство за своју слободу, и мада ће у консензусу европских држава бити и Русија, они ће то учинити управо како би се заштитили од Русије. Почеће обавезно од тога што ће у себи, ако не директно и гласно, прогласити себе и уверити себе у то да Русији не дугују ни најмању захвалност, напротив, да су се једва спасли од властољубља Русије приликом склапања мира уз интервенцију европских земаља, јер да се Европа није умешала, Русија би их, отевши их од Турака, одмах прогутала, ‘имајући у виду ширење граница и оснивање велике Свесловенске империје на потчињавању Словена похлепном, лукавом и варварском великоруском племену’. Посебно ће пријатно бити ослобођеним Словенима да се изјашњавају и трубе на све стране о томе како су они образована племена, способна за највишу европску културу, док је Русија варварска земља, мрачан северни колос, који чак није ни чисте словенске крви, прогонитељ и мрзитељ европске цивилизације… Русија треба озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени са усхићењем појурити у Европу, до губитка своје личности преузети европске форме, политичке и социјалне, и на тај начин морати да преживе комплетан и дугачак период европеизма пре него што схвате било шта о свом словенском значају и о свом посебном словенском позиву унутар човечанства. Међу собом ће се ове земљице вечито свађати, вечито једна другој завидети и једна против друге сплеткарити.“  

Писац ипак верује да ће у одређеном тренутку клатно неминовно отићи у супротну страну. Тако, на пример, он у есеју „Черњајев“ коментарише мржњу српске сањалачке елите према руском генералу који је својим учешћем у српско-турском рату 1876-1877. наводно покушао себи да присвоји победу над Турцима и да српску краљевину лиши блиставе политичке будућности у „консензусу европских држава“, чинећи од Србије, како често воли да понавља и данашња српска прозападна штампа, „руску губернију“:

„Сви ти сањари ће у себи, а можда и наглас, почети сада да грде Русе и да тврде да се због Руса сва несрећа и догодила… Али неће проћи дуго и појавиће се спасоносна реакција; јер су сви ти неповерљиви Срби ипак ватрени родољуби. Они ће се сетити убијених Руса који су положили своје животе за њихову земљу. Руси ће отићи, али велика идеја ће остати. Велики дух Руса ће оставити своје трагове на њиховим душама и из руске крви, проливене за њих, израшће њихова храброст. Јер ће се они једног дана уверити да је руска помоћ била несебична и да нико од Руса убијених за њих није ни размишљао да их освоји!“

Достојевски је јасно правио разлику између тадашње политичке елите усмерене ка Западу и склоне политичком маневрисању, и русофилских тенденција народних маса:

„Постоје две Србије: виша Србија, ватрена и неискусна, која још није живела ни деловала, али зато страсно сања о будућности већ са партијама и интригама које понекад долазе до таквих граница (поново због плаховитог неискуства) да се ништа слично не може срести ни у једној од нација које су дуго живеле, неизмерно веће и самосталније од Србије. Али поред те више Србије, која толико жури да живи политички, постоји и народна Србија, која само Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, која воли Русе и верује им.“

Данка Радовановић, магистрант русиста Филолошког факултета Универзитета у Београду

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!