Нирнбершки процес: Какве потешкоће су имали совјетски преводиоци током суђења нацистима?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

За време Нирнбершког процеса током саслушања Фрица Заукела, комесара за нацистички програм експлоатације радне снаге у управи Четворогодишњег плана, догодио се инцидент са совјетским преводиоцима. Оптужени Заукел се узбудио и почео да виче, а заменик главног тужиоца испред САД Томас Дод је са своје стране такође подигао тон настављајући са навођењем нових доказа Заукелове кривице. Обојица су испољавали толико бурне емоције да се њихово расположење пренело и на совјетске преводиоце.

Овако је то у својој књизи описала Татјана Ступњикова, која је у том тренутку преводила оно што говори Заукел: „...Поскакасмо са столица и стојећи у преводилачком акваријуму заједно са колегом почесмо да водимо гласан и оштар дијалог, сличан ономе који су водили тужилац и оптужени. <...> Колега са којим сам преводила у пару снажно ми стеже руку изнад лакта и обрати ми се исто онако гласно као узбуђени тужилац, само на руском, понављајући: ’Вас треба обесити!’ Ја сва у сузама од бола у руци заједно са Заукелом викнух њему: „Не треба мене обесити! Ја сам радник, ја сам морнар!“

Ту сцену прекиде председник суда, Британац Лоренс Џефри, рекавши: „Нешто се догодило са руским преводиоцима. Затварам седницу“.

Пре међународног трибунала над нацистичким злочинцима у Нирнбергу никада на суђењу није било симултаног превођења, било је само писмено и консекутивно. Због тога је овај историјски судски процес, који је трајао од 20. новембра 1945. до 1. октобра 1946. године, био прави изазов за преводиоце, јер симултани превод подразумева да се говорник прати „у стопу“, тј. да се одмах преведе оно што он изговори.

У лето 1945. године на Потсдамској конференцији је одлучено да се Немачка подели на четири окупационе зоне. Нирнберг је био под контролом САД, па је функционисање трибунала опслуживало америчко особље. Управо због тога је совјетска делегација, по сећању учесника судског процеса, дошла на суђење без преводилаца. Рачунало се да ће Американци сами обезбедити преводиоце за руски, немачки, енглески и француски језик. Али та претпоставка је била погрешна. Хитно је наложено Народном комесаријату за унутрашње послове (НКВД) да пронађе стручњаке, тако да су они стигли у Нирнберг непосредно пред почетак трибунала.

Совјетски преводиоци су имали различито образовање. Било је дипломираних преводилаца, а поред њих су у превођењу учествовали и учитељи, економисти и потомци емиграната који су од детињства учили неколико страних језика.

Услови рада и психичко оптерећење

Неопходан услов за симултано превођење је кабина са звучном изолацијом, јер шумови са стране утичу на концентрацију и ометају рад. За време Нирнбершког процеса није било говора да се тако нешто обезбеди. Тамо је радни простор симултаних преводилаца био одозго отворен, са три стране је била стаклена преграда, а кабине су постављене врло близу оптуженичке клупе. То је било посебно важно јер преводилац треба да види људе чији наступ преводи.

Са стране је све то личило на стаклени акваријум, зато су га преводиоци тако и звали. „Акваријум“ се састојао од четири кабине са по три места у свакој. Сваки преводилац је имао слушалице, али је у кабини био само један микрофон који су преводиоци давали један другоме када на кога дође ред.

Симултано превођење је само по себи напорно јер треба слушати, разумети и преводити информације оном брзином којом се изговарају, не пропуштајући ниједан детаљ. А поврх свега тога, на суђењу нацистичким злочинцима је постојало и додатно психичко оптерећење јер су оглашавани језиви детаљи нацистичких злочина.

Битне нијансе у раду симултаног преводиоца

Совјетски преводиоци су имали веома много посла. Нарочито су велики посао имали преводиоци са немачког, јер је требало преводити оптужене Немце и њихове немачке адвокате, али и сведоке који су такође већином били Немци.

И преводиоци за енглески језик су такође имали доста посла јер су преводили енглеске и америчке тужиоце и судије, а међу њима и председника трибунала Џефрија Лоренса.

Француски језик је далеко ређе коришћен у судници, тако да су преводиоци у „акваријуму“ углавном ћутке чекали да се огласи неки Француз.

Једном је Москва на суђење у својству преводиоца послала професорку немачког језика са правног факултета Московског државног универзитета (МГУ). Она је у судници доживела „професорски шок“ када је чула фразу коју је изговорио доктор Ото Штамер, адвокат Хермана Геринга. На питање председника суда колико времена ће адвокату бити потребно да достави документа и изнесе завршну реч у одбрани свога штићеника, господин Штамер је одговорио: „Доктор Стамер – зибен стунден (седам сати)“. То је супротно фонетици немачког језика у коме се слова „st“ изговарају као „scht“, а заправо је адвокат од узбуђења прешао на свој матерњи северни дијалекат. Слушајући то професорка је све време понављала: „За такву грешку ја студентима дајем слабу оцену“.

Било је случајева када су оптужени исправљали преводилачке грешке. Тако је Алфред Розенберг, руководилац спољнополитичке управе Националсоцијалистичке немачке радничке партије (НСДАП), приговорио Немици која је преводила са руског: „Нису то слике са приказима Бога – Gottesbilder, него иконе – Ikonen, драга моја!“. И то јој је добацио на чистом руском језику. Немица се толико уплашила да су уместо ње морали да убаце совјетског преводиоца.

Колегијална помоћ

Нечије излагање је могло да траје и по сат времена, па и дуже, и зато је преводилац задужен за дотични језик морао имати максималну концентрацију, док су остала двојица могла да слушају „са пола мозга“, тек да не пропусте евентуалну реплику на њиховом радном језику.

Аркадиј Полторак, руководилац секретаријата совјетске делегације на војном трибуналу, написао је касније у мемоарима: „У преводилачкој екипи су Американци, Енглези и Французи у сличној ситуацији обично читали неку занимљиву књигу или су се једноставно одмарали. А наши су скоро увек сви заједно слушали онога који говори и колико год су могли помагали су колеги који тренутно преводи“.

Чак и најискуснији симултани преводилац мало у преводу заостаје за говорником, и зато, када је неко са говорнице наводио велики број имена или цифара совјетски преводиоци су све записивали на папир да би затим њихов колега могао прочитати све то наглас када стигне до тог места.

Касније су и друге делегације почеле да примењују ту врсту колегијалне помоћи. Полторак је истакао да је то био „тријумф нашег морала, макар и сићушан!“

Поред тога, совјетски симултани преводиоци су по завршетку свог радног дана помагали колегама у писменом преводу, јер је количина текстова за превођење била огромна, а није било довољно људи. Совјетску делегацију је опслуживало око 40 преводилаца, а америчку најмање 640.