Последњи Герингов загрљај: Шта је доживела Татјана Ступњикова као совјетски преводилац у Нирнбергу?

Public domain
На Нирнбершком процесу, где се судило нацистичким злочинцима, са совјетске стране је радило четрдесетак преводилаца. Међу њима је била и 22-годишња Татјана Ступњикова. Њу је ту чекало познанство са будућим мужем, али и загрљај Хермана Геринга, превођење у друштву живог пужа и још много тога.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

У почетку је изгледало да Ступњикова никако не може добити посао преводиоца на крајње важном Нирнбершком процесу, јер она није била члан партије, а родитељи су јој подпадали под статус „народних непријатеља“. Другим речима, није се могло очекивати да она може постати члан совјетске делегације. Али на самом почетку суђења је постало јасно да совјетској страни недостаје много преводилаца. Народном комесаријату за унутрашње послове (НКВД) наложено је да брзо нађе људе, па је и Ступњикова позвана да се јави генералу Ивану Серову, заменику Лаврентија Берије, народног комесара НКВД-а.

„Пријем је кратко трајао: ’Јављено ми је да ви можете симултано да преводите...’ Ћутала сам, јер нисам имала појма шта значи израз ’симултано превођење’. Тада сам знала само за писмено и усмено превођење“, написала је касније Татјана Ступњикова у својим мемоарима „Ништа осим истине“.

Већ након два дана су Татјана и троје њених колега стигли авионом у Нирнберг. Пред њима је била цела једна година рада у кључном судском процесу против нацистичких злочинаца. Ступњикова се вратила кући тек у јануару 1947. године.

Познанство са будућим мужем

Већ првог дана се Татјана задржала на послу, не приметивши да су колеге напустиле кабинет и кренуле према аутобусу који их је возио до вила на крају града где су били смештени. Тако је сама морала да тражи излаз из зграде, али су ходници Палате правде личили на прави лавиринт.

Ступњикова је залутала и покушала да уђе на једна врата без натписа, али у том тренутку је двојица припадника америчке војне полиције ухватише под руке и одведоше у затворску собу. Татјану је тада највише уплашила мисао да ће руководство совјетске делегације сазнати за тај случај и извући закључак да је она учинила прекршај, тј. да је имала „тајни“ сусрет са странцима. А за то је могла да добије неколико година робије.

Али убрзо у њену собу упаде њен колега, преводилац Константин Цуринов, у пратњи тројице америчких војника. „Најзад те нађох!“, биле су његове прве речи. „Касније смо ми једно другом често понављали ту фразу“, написала је Ступњикова у својим мемоарима, описујући први сусрет са будућим мужем.

„Последња жена у Геринговом загрљају“

Једном приликом, почетком августа 1946. године, Татјана Ступњикова је журила у преводилачки „акваријум“ и док је трчала кроз ходник неочекивано се спотакла. Сигурно би пала, али је задржа „неко веома крупан и снажан“.

„Када дођох себи и подигох поглед да видим свога спасиоца, испред мене је стајао Херман Геринг са осмехом на лицу. Стигао је да ми шапне на ухо: ’Vorsicht, mein Kind!’ (Пажљиво, дете моје!)“, написала је Ступњикова у мемоарима.

Када Татјана уђе у салу, приђе јој француски дописник и на немачком рече да ће сада она бити најбогатија жена на свету: „Ви сте последња жена у Геринговом загрљају. Зар не схватате то?“

Ступњиковој се, додуше, није свидела та „француска“ шала. А Херман Геринг је осуђен на смрт вешањем, али је 16. октобра 1946. године, два и по сата пре егзекуције, извршио самоубиство, прогутавши капсулу калијум цијанида.

Ручак са џелатом

У трпезарији Палате правде постојао је систем самопослуживања и у сали није било довољно места за све. Једном је Татјана са послужавником у рукама угледала сто за којим је седео само један амерички старији водник. Она седе за тај сто јер другде није било места. Тај човек је био толико предусретљив према њој да ју је то изненадило. Донео јој је салвете којих није било на столу, пружио јој со и рекао, како је она касније описала, да ће за њу радо учинити све што му она заповеди.

У исто време су њене колегинице из совјетске преводилачке екипе седеле близу тог стола и упућивале су јој некакве тајанствене знаке, што је збунило Ступњикову.

Старији водник у међувремену донесе четири порције омиљеног Татјаниног сладоледа. То је било чудно јер у трпезарији Палате правде није лако било добити репете. Тада Ступњикова постаде сумњичава. Ипак се није уздржала и појела је две порције сладоледа, али је затим одмах устала и отишла, и поред тога што ју је Американац наговарао да остане још неколико минута.

У радном кабинету су јој затим колегинице испричале да је ручала са наследним џелатом Џоном Вудсом. Војни суд још није био окончан, али је Вудс на време дошао у Нирнберг да провери јесу ли вешала довољно чврста.

Живи пуж као амајлија

Пред почетак једног суђења Татјани приђоше два француска новинара и уручише јој великог живог смеђег пужа какав се обично може наћи у виноградима Немачке и Француске. Уверавали су је да је пуж најбоља амајлија која човека чува од свих непријатности приликом превођења. Татјана узе мекушца и пожури на радно место. Убацила га је у чашу са водом и почела да преводи.

Неколико дана касније у једним локалним новинама појавила се фотографија Ступњикове и њеног пужа. Испод фотографије је писало: „У Совјетском Савезу још увек није искорењено сујеверје. Ова Рускиња се приликом превођења не одваја од своје амајлије“.

Очекивало се да грађани СССР-а имају негативан став према празноверицама, које су третиране као превазиђена прошлост. Срећом, овај догађај није привукао ничију пажњу тако да је Татјана на крају донела пужа у Москву.

Живот после Нирнбершког процеса

Међународни трибунал је окончан 1. октобра 1946. године. После тога су совјетски преводиоци три месеца радили у Лајпцигу који је био у совјетској окупационој зони. Морали су да лекторишу стенограме поредећи текст превода са оригиналом.

Почетком јануара 1947. преводиоци су допутовали у Берлин, а одатле у Москву. По повратку у родни град Татјана је почела да тражи посао који би могла да комбинује са постдипломским студијама. Нашла га је у Министарству кинематографије, јер су министру Ивану Бољшакову хитно били потребни стручњаци за превођење „трофејних филмова“.

Татјани је саопштено да ће радити лично за друга Стаљина. Поред превођења имала је задатак и да бира филмове без љубавних сцена и политике. То су морали бити искључиво црно-бели филмови јер је Стаљин избегавао филмове у боји за случај да су „штетни по здравље“.

Једном комисија цео дан није могла да пронађе ниједан одговарајући енглески или француски филм. Сви су се надали да ће последњи филм који је Ступњикова прегледала коначно одговарати критеријумима. Татјана је већ била прилично уморна и умало јој није промакао тренутак када се на екрану појавила слика у боји. Испоставило се да је то био филм у филму. Тако је она избегла потенцијално кобну грешку.

Сећајући се рада на Нирнбершком процесу Спутњикова је истакла: „За почетника у симултаном превођењу ништа није корисније од сталне и дуготрајне праксе у преводилачкој кабини са слушалицама на глави и микрофоном у рукама“. Ако је тако, онда симултани преводилац за немачки и енглески језик није могао ни замислити бољу праксу од војног трибунала, како по обиму посла, тако и по садржају.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“