У X веку Русија је начинила свој главни избор цивилизацијске припадности, примивши хришћанство и на тај начин поставши источни део хришћанског света. Међутим, њена близина Истоку, преплитање са муслиманским народима и 300 година под влашћу татарско-монголске Златне хорде (од 1242. до краја XV века) извршили су значајан „азијски утицај“ на менталитет руског народа.
Гранични положај „руског света“ начинио га је поприштем сталних осцилација између Истока и Запада.
До значајног заокрета према западној култури у Русији је дошло за време Петра I (1672-1725). Први руски император је сматрао да Русија како би опстала мора да спроведе модернизацију читавог привредног и друштвеног уређења, ослањајући се на искуство европских суседа. Као пратећи ефекат ове чврсто спроведене модернизације руског друштво појавили су се нова престоница у европском стилу, поданици у европским оделима и без брада, као и много других културних артефаката који су изазвали различите реакције руског становништва.
Од тог доба руски мислиоци непрекидно расправљају о томе да ли је овај заокрет био на добробит Русије или представља велику грешку, а такође покушавају да докуче да ли земља припада европској или азијској цивилизацији, или је, пак, у питању сасвим специфична културна творевина.
Овај руски историчар из XVIII века и аутор прве „Историје Русије“ био је међу првима који су поткрепили став да условна граница између Европе и Азије треба да се пружа дуж Урала. Раније су изношене идеје да граница треба да буде река Јенисеј или, пак, река Об. (Док су антички извори предлагали да ова граница иде дуж Дона и Црног мора до Константинопоља). Међутим, Татичшев (1686-1750) је навео различите природнонаучне аргументе: говорећи да, на пример, чак и реке иза Урала имају различит тип тока (и да у њима обитавају друге врсте риба), као и да се многе врсте дрвећа које расту у Европи не срећу иза Уралских планина.
За Татишчева Русија је несумњиво била европска земља, „исто као и Пољска краљевина, Пруска и Финска“. Описујући историју Старе Русије - пре освајања Казањског каната и Сибира – Татишчев закључује да Русија „услед природних околности“ припада „нигде другде, него Европи“.
Овај историчар с краја XVIII – почетка XIX века спомиње се као аутор идеје „руског Европљанина“. Карамзин (1766-1826) у окретању Петра према Европи види несумњиву добробит за земљу, јер је Русија успешно искористила достигнућа европског разума – пре свега, науке, уметности, ратничке вештине и државног уређења.
„Немци, Французи и Енглези били су најмање шест векова испред Русије; Петар нас је покренуо својом моћном руком и ми смо их за неколико година готово достигли. Све тужбалице о промени руског карактера, о губитку руске моралне физиономије или су само шала или, пак, потичу од недостатка разумског мишљења. Ми нисмо онакви какви су били наши брадати преци: и боље што је тако!“ – пише Карамзин, путујући по Европи.
Након дугог периода у којем је пажња руског друштва била окренута искључиво ка Европи, Достојевски (1821-1881) је предлагао да се „ревитализује“ поглед Русије ка Азији. „Сва наша руска Азија, укључујући Сибир, за Русију и даље постоји само као неки привезак, за који наша европска Русија не жели чак ни да зна“, жали се писац.
„Треба протерати удворички страх да ће у Европи о нама рећи да смо азијски варвари и да смо више Азијати него Европљани. Та срамота да ће нас Европа оценити као Азијате прати нас већ скоро два века.“ Достојевски сматра да је ова срамота погрешна, као што је погрешно и то што Руси себе доживљавају искључиво као Европљане, а не као Азијате, „који никада нисмо престали да будемо“. Достојевског иритира и то што се Русија „трпала“ у послове Европе и радила све могуће како би „нас Европа признала за своје“, „а не за Татаре“. Достојевски закључује да можда баш у Азији треба тражити излаз и светлу будућност за Русију.
Сложен географски положај Русије детерминисао је њену историјску и културну судбину, сматрао је професор и историчар XIX века Кључевски (1841-1911). Русија је одувек трпела страни утицај – али увек је он био прерађен, преосмишљен на руском тлу. Најпре су то били Византија и хришћанство које је она донела у Русију, а касније Западна Европа и њене науке, као и заједничка политичка арена којој се Русија најзад прикључила после Петра. Управо у XIX веку је, како сматра Кључевски, Русија почела да освешћује своју припадност Европи, заборављајући источну оријентацију. А идеја о европској природи Русије потпуно се учврстила у доба када се током више деценија на трону налазила Немица Катарина II.
„Историјски Русија, наравно, није Азија, али географски није сасвим ни Европа. Она је прелазна земља, посредница између два света. Култура ју је нераскидиво повезала са Европом, али природа јој је утиснула неке особине и утицаје који су је одувек вукли ка Азији или су Азију привлачили ка њој“, писао је Кључевски у „Курсу руске историје“.
Значајан историчар и етнограф Лав Гумиљов (син познатих руских песника с почетка XX века Ане Ахматове и Николаја Гумиљова) познат је по томе што је увео појам суперетноса – творевине настале из мозаика етноса у једном региону. Такви суперетноси били су западноевропски хришћански свет, муслимански свет. Током свог историјског развоја и руски народ, који је до XVIII века обухватио и друге етносе ширећи се на Сибир и Средњу Азију, постао је суперетнос. Руски суперетнос је знатно млађи од западноевропског и зато се још увек налази у нижој фази развоја, али ће, по Гумиљову, ускоро доживети процват.
Гумиљов је био присталица „Евроазијства“, односно, сматрао је да се западноевропска култура налази у кризи и да ће управо Исток преузети њену водећу улогу. Руски суперетнос, који повезује Европљане-Словене са несловенским народима Азије – требало би да постане један од носилаца културе Евроазијства.
Лав Гумиљов је низ година посветио проучавању Азије и био је одушевљен њеном културом. „Банални европоцентризам је довољан за перцепцију малограђанина, али неупотребљив је за научно осмишљавање разноврсности посматраних појава. Јер с тачке гледишта Кинеза или Арапина, Западноевропљани изгледају инфериорно“ – записао је Гумиљов у својој књизи „Етногенеза и биосфера Земље“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
