Пет странаца који су допринели стварању Руске Империје

1. Јаков Брус

„Човек велике честитости, велике учености“ – тако је о једном од најближих сарадника цара Петра I Јакову (Џејмсу) Брусу писао британски амбасадор у Русији сер Чарлс Витворт.

Представник старог шкотског рода, Брус је био успешан као математичар, астроном, дипломата, инжењер и преводилац, а неки су чак сматрали да се разуме у црну магију.

Главна страст Шкотланђанина била је, ипак, артиљерија. Када је у Северном рату против Шведске 1700-1721. под својом командом имао читаву артиљерију руске војске, успео је да је подигне на сасвим нов ниво.

Брус је стварао нове моделе наоружања, неуморно радио на повећању поузданости, снаге, мобилности и домета оружја које је, осим тога, почело да се прави по општем стандарду. Осим тога, није заборавио да се бави и садржајем обуке самих артиљераца који су у његовим очима били истинска елита руске војске.

Резултати делатности марљивог Шкотланђанина убрзо су били видљиви. Већ 1702. године са успехом је окончана опсада шведске тврђаве Нотебург, за којом је уследило заузимање Нијеншанца, Дерпта и Нарве. Ефикасна паљба артиљерије под командом Бруса била је један од кључних фактора за победу руске војске у Полтавској бици 1709. године, која је фактички предодредила даљи ток читавог рата.

Дванаест година касније Јаков Брус се заједно са Андрејем Остерманом нашао на челу руске делегације на преговорима са Швеђанима у граду Ништату. Према условима склопљеног мира, Русија је добила „под своју потпуно неприкосновену вечиту владавину“ Ингерманландију, Лифландију (централна и северна Летонија), Естландију (Естонија), као и југоисточни део Финске. Исте 1721. године земља Петра I проглашена је за империју.

2. Георг Вилхелм де Генин

Као и Јаков Брус, немачки инжењер Георг де Генин, који је у Русију стигао 1697. године, служио је „богу рата“ – артиљерији. Током рата против Швеђана који је почео убрзо по његовом доласку он је обучавао војнике артиљеријској вештини, а такође лично учествовао у освајању Виборга и низа других шведских утврђења.

Пошто је у Генину запазио изванредне организационе способности, цар Петар I му је поверио изградњу завода за производњу оружја и барута у Санкт Петербургу и Карелији, где је, између осталог, предузимљиви Немац основао прву бању у земљи – Марцијаљне Воде.

Задовољан постигнутим резултатима, император је Генину поклонио свој портрет украшен дијамантима и послао га да унапреди индустрију на Уралу. Тамо је Вилим Иванович, како су га звали у Русији, не само обновио и модернизовао постојећу производњу, него је за дванаест година саградио из темеља девет нових фабрика, учествујући у оснивању тако великих регионалних центара као што су Перм и Јекатеринбург.

3. Патрик Гордон

1661. године, када је Патрик Гордон доспео у службу код оца Петра I цара Алексеја Михајловича, већ је био искусан ратник. Шкотски најамник је, наиме, учествовао у неколико војних кампања под пољском и шведском заставом.

Током борбе за власт између принцезе Софије и царевића Петра 1689. године, Гордон, који је командовао 2. Московским (Бутирским) одабраним пуком, одлучно је подржао Петра, обезбедивши му победу без проливене крви. Отада је Шкотланђанин стекао безгранично поверење будућег руског императора.

Петар је сањао о стварању суштински нове моћне армије која би била у стању да парира војскама водећих европских сила, за шта су му управо била од користи знања и искуство Патрика (Петра Ивановича) Гордона. Као изузетан војни стручњак, он је не само саветовао цара по свим војним питањима, него се бавио и школовањем и обуком Семјоновског и Преображенског пука, формираних по узору на западне пукове, који су управо на његову иницијативу почели да се називају гардијски.

Гордон је и лично предводио руске снаге у борби током Азовских похода против Турака 1695. и 1696. године, али није му било суђено да доживи највећи окршај у којем  су његови штићеници бриљирали. Шездесетчетворогодишњи „кум“ руске гарде преминуо је 1699. године уочи самог почетка Северног рата против Шведске.

4. Франц Лефорт

Син женевског трговца, Франц Лефорт је био један од најближих сарадника и пријатеља цара Петра I. Он је у потпуности делио царево уверење да је неопходна хитна европеизација Русије и интензивно му је помагао у том процесу.

Лефорт је проналазио најбоље војне и цивилне стручњаке и привлачио их у руску службу, говорећи им да „по Божјој милости живимо под таквом влашћу која никад није била милостивија према странцима“. Он се налазио на почецима формирања руске морнарице, као и нове армије, створене по европском моделу. Вољом цара Францу Јаковљевичу додељени су чинови генерала и адмирала. 

Лефорт је изненада преминуо 1699. године са само четрдесет три године, не доживевши почетак за Русију судбоносног Северног рата. „Само он ми је био веран. На кога сад могу да се ослоним?!“ – рекао је тада Петар, дубоко погођен губитком пријатеља.

Данас име овог Женевљанина носи један од најстаријих рејона руске престонице.

5. Хенрих Јохан Фридрих Остерман

Рођен у Бохуму, Хенрих Јохан Фридрих (Андреј Иванович) Остерман је био заиста јединствена личност. Савршено је владао немачким, холандским, латинским, француским и италијанским језиком и исто тако лако научио руски, када су га 1704. године позвали у службу код цара Петра.

Од обичног преводиоца у управи за спољне послове Остерман је напредовао до шефа руске делегације (заједно са Брусом) на мировним преговорима са Швеђанима у Ништату 1721. године. Исцрпљен после вишегодишњег конфликта Петар I је био спреман на озбиљне уступке (између осталог, да врати освојени Виборг), али Андреј Иванович је показао одлучности и упорност, склопивши са Шведском мировни споразум под максимално повољним условима по Русију.

Цар је био веома задовољан и даровао је Остерману титулу барона. Дипломата је Петра обрадовао и 1723. године, када је са Персијом склопио крајње повољан трговински споразум. Осим тога, Андреј Иванович је цара саветовао по питањима унутрашње политике.

После цареве смрти 1725. године Остерман је наставио да управља спољном политиком државе, а такође је спровео велику реорганизацију Ратне морнарице. Привилегован положај Немац је изгубио са смрћу њему благонаклоне царице Ане Ивановне 1740. године.

У време владавине Јелисавете Петровне Андреј Иванович је оптужен за велеиздају и осуђен на смрт на точку. Смртна казна је замењена прогонством на Урал, где је Остерман преминуо 1747. године.