О изградњи метроа у Москви су још почетком XX века сањали инжењери Петар Балински и Јевгениј Кноре. Они су се обратили генерал-губернатору Москве великом кнезу Сергеју Александровичу са предлогом да се изгради мрежа градске железнице велике брзине која не би оптеретила улични саобраћај. Дужина метроа требало је да буде 105 километара, при чему је било предвиђено да буду изграђене како подземне, тако и надземне станице. Највеће место преседања требало је буде Црвени трг. Централна железничка станица налазила би се на Васиљевској падини, код храма Василија Блаженог, а подземна станица испод Театралног трга.
Ради постављања метроа инжењери су предлагали да се сруше „сметње“ у облику бројних цркава. Ова прогресивна идеја није наишла на подршку, а Императорско московско археолошко друштво ју је назвало „дрским нападом на оно што је у граду драго свим руским људима“. Међутим, идеја о метроу је покренута. Када је 20-их година Московска градска железница почела да пројектује метро, преузели су идеју Кнореа и Белинског о станици у самом центру престонице. Требало је да се налази испод Црвеног трга. Пројекат су израдили архитекта Владимиров и инжењер Болдирјев, изабравши актуелан стил конструктивизма и планирајући да будућа станица има три нивоа, са подземним прелазима и преседањима. Али, нажалост, ни ова идеја није остварена.
Станице које су пројектовали Болдирјев и Владимиров нису личиле на оно што можемо данас да видимо. Њихов метро је више подсећао на париски. Сведеност, једноставност, максимална практичност – ни налик на мермерне дворце данашњих станица. На пример, станица „Театраљнаја“ (тада „Свердлов“) у њиховом пројекту је подсећала на једну од бројних станица метроа у неком европском граду. Обложена плочицама, са перонима уза зидове тунела и пругама у средини.. На крају је ипак изабран пројекат Ивана Фомина, у којем је све подређено свечаној театралној тематици.
На осмишљавању изгледа ове станице радиле су најбоље архитекте тог времена. Међу њима су била и браћа Весњин. За будућу станицу „Донбас“ (како је требало да се зове данашња „Павелецкаја“) архитекте су истовремено креирале три пројекта. Они су били посвећени теми експлоатације рудних богатстава и индустријском развоју тог краја.
Браћа Весњин су предложила да се као декор искористе мозаици од обојеног стакла на таваницама и генерално су станицу замислили растерећену сувишка детаља. У једном од пројеката специфичан ритам је требало да дају фењери у центру сале. Али због рата ниједан нацрт није реализован, мада је управо њихов пројекат победио на конкурсу.
А готови мозаици, начињени на основу скице Александра Дејнике, коришћени су при уређењу друге станице – „Новокузњецке“.
Почетком XX века у новој врсти саобраћајног средства – метроу – грађанима је требало да буде максимално удобно. Није требало да им пада на памет да се возе у вагонима који пролазе кроз земљу. Приликом пројектовања првих станица метроа овом питању се поклањала велика пажња. На пример, Константин Џус-Даниленко је предложио да таваница станице „Библиотека Лењина“ буде црне боје. Требало је да се створи утисак да путници чекају воз напољу под ноћним небом. Ефекат је требало да појачају клупе и светиљке на перону. Власти нису биле одушевљене овом идејом. У варијанти која је одабрана за реализацију једино што је могло да подсећа на станицу на површини земље био је асфалт на перонима, који је тек касније замењен гранитом.
Једна од најсведенијих и уједно најсвечанијих станица московског метроа истинска је химна подвигу бораца у Другом светском рату. Пројекат архитекте Леонида Пољакова моментално призива у сећање изглед древних храмова. Светли мермер, тематски рељефи, светиљке у облику бакљи и, најзад, удубљење на крају дворане перона које подсећа на олтар. Чак и сам улаз подсећа на Тријумфалну капију. Сасвим другачији утисак оставља пројекат Петра Ревјакина. Он је станицу осмислио у староруском стилу. На његовим скицама „Октобарска“ више личи на бољарске палате, осликане јарким бојама, са облим линијама сводова који подсећају на Кремљ.
У градском метроу остварен је велики број идеја – како архитектонских, тако и техничких. Велики саобраћајни чворови, станице за преседања, необична стилска решења. Али постојале су и идеје које су биле значајно испред свог времена. Архитекта Иван Таранов дуго је радио на пројекту станице на два нивоа. Према његовој замисли, четири тунела са пругама на таквој станици за преседање требало је да се сретну у заједничком холу. А путници би до жељеног перона стизали помоћу кратких лифтова – вертикална преседања омогућила би да се избегне гужва. Идеја је била инспиративна, чак је одлучено да се примени при изградњи „Кијевске“ станице. 1947. године иновативна станица је планирана као својеврстан поклон поводом Стаљиновог 70. рођендана. Међутим, када су размислили о могућности да изградња не успе, надлежни су одлучили да одустану од пројекта.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
