Како је убиство Стаљиновог пријатеља послужило као окидач за почетак „Великог терора“ у СССР-у

Пријавите се на наш Телеграм канал
Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Убиство извршено 1. децембра 1934. године у Лењинграду (данашњем Санкт Петербургу) потресло је цео Совјетски Савез. Убијен је Сергеј Киров, блиски Стаљинов саборац и пријатељ, први секретар Лењинградског обласног комитета и градског комитета партије (он је фактички руководио градом).

Овај злочин је био један од главних окидача великих политичких репресија у СССР-у за које се често користи термин „Велики терор“. Још увек, међутим, није познато да ли је убиство извршио усамљени осветник из личних побуда или је оно планирано у највишим ешелонима совјетске власти.

Злочин са далекосежним последицама

Тридесетогодишњи Леонид Николајев је чекао Кирова предвече у 16:30 близу Кировљевог личног кабинета у Смољном, где је било седиште градског руководства. Убио га је једним хицем у потиљак, а затим покушао да изврши самоубиство, али су га у томе спречили сведоци злочина.

Испоставило се да је убица био члан партије и некада је и сам био у државној служби али је отпуштен јер је био склон непрекидном изазивању конфликата. После тога није нашао други посао па је дуго писао жалбе и молбе руководству (између осталих и Кирову), али је све било узалуд.

Нема сумње да је Леонид Николајев био увређен, али мотив убиства је могла бити и љубомора. Истрага је, наиме, установила да је он сумњао у интимну везу своје супруге Милде Драуле са Кировом. Она је такође радила у Смољном.

Још 15. октобра је обезбеђење првог секретара проверавало Николајева када се појавио близу Кировљеве зграде и уз себе имао оружје. Тада је пуштен јер је имао дозволу за револвер и партијску књижицу. Та књижица му је помогла да оног кобног 1. децембра неометано уђе у обласни комитет партије.

Лични досије

Већ 2. децембра ујутро у Лењинград је из Москве стигао воз са члановима совјетског државног врха. „Нисте га чували!“, љутито је рекао Јосиф Стаљин делегацији која га је сачекала на перону. У том тренутку је он био секретар Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика СКП(б), али је већ фактички имао сву власт у својим рукама.

„Сергеј Миронович Киров је одавно био велики пријатељ наше породице...“, написала је касније ћерка „оца народа“ Светлана Алилујева: „Киров и тата су одлазили да летују у Сочи па су водили и мене. Из тог периода је остала гомила личних фотографија, без позирања... Киров је био ближи мом оцу него сви из породице Сванидзе, него сва родбина, него Реденс и многи други сарадници. Киров му је био близак, и био му је потребан“.

Стаљин је лично преузео контролу над истрагом Кировљевог убиства, пажљиво је пратио ток истраге и сам је саслушавао сведоке. Затим је изнео везију да иза Кировљевог убиства стоји група опозиционара на челу са Григоријем Зиновјевом, његовим партијским ривалом. Народни комесаријат за унутрашње послове (НКВД) одмах је прихватио вођину верзију.

Обрачун

Лист „Правда“ је 5. децембра на насловној страни објавио следеће: „Гнусни, подмукли агенти класног непријатеља, подли изроди бивше зиновјевске антипартијске групе, истргли су друга Кирова из наших редова“.

Већ 29. децембра стрељан је Николајев, а убрзо затим је стрељана и Милда Драуле која је проглашена за његову саучесницу. На смрт је осуђено још десетак људи, укључујући Зиновјева и његовог истомишљеника и саборца Лава Камењева. Касније је репресирано 800 њихових присталица. И нико од њих није имао везе са убиством Сергеја Кирова.

„Због немарног односа према својим обавезама“ неколико стотина припадника локалне Управе НКВД-а и Лењинграског обласног комитета и градског комитета пребачено је на други посао, отпуштено или ухапшено. Међу њима су се нашли сви који су на овај или онај начин били сведоци трагичног догађаја у Смољном. Поред тога, Кировљев телохранитељ који је тог кобног дана пратио свог шефа на посао, на загонетан начин је погинуо у саобраћајној несрећи на самом почетку истраге.

Замајац репресија

Руководилац СССР-а Никита Хрушчов је 1934. године био први секретар Московског градског комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика. Он је касније тврдио да је управо Јосиф Стаљин стајао иза организације убиства: „Кирова су жртвовали да би искористили његову смрт, да би уздрмали земљу и обрачунали се са људима који нису одговарали Стаљину, са старим бољшевицима, оптуженим да су они подигли руку на Кирова“.

„Наравно, није Стаљин лично дао задатак Николајеву“, рекао је Хрушчов: „Николајев је био сувише мали за тако нешто. Али ја уопште не сумњам да га је неко припремио по Стаљиновом налогу... Николајев се вероватно надао да ће му бити указана некаква милост, међутим било је сувише наивно очекивати тако нешто. Није тај Николајев био баш толико битна личност. Он је извршио задатак и мислио је да ће му бити поклоњен живот. Обичан глупак. Управо после извршења таквог задатка било је потребно ликвидирати извршиоца да би се сачувала тајна. И Николајев је ликвидиран“.

Па ипак, било је и оних који су одбацивали такву верзију. „Не постоје документи и сведочанства којима се потврђује да су Стаљин или апарат НКВД-а умешани у Кировљево убиство“, написао је Павел Судоплатов, један од руководилаца совјетских специјалних служби: „Ја сам убеђен да је Кировљево убиство извршено из личне освете“.

Питање у којој мери је „отац народа“ био повезан са Кировљевом смрћу и данас је отворено. У сваком случају, совјетски лидер је вешто искористио тај инцидент да уништи своје политичке непријатеље и учврсти своју власт.

После овог злочина органи НКВД-а су добили право да у убрзаној процедури спроводе истрагу против особа оптужених за „терористички напад“, без адвоката и молби за помиловање. Смртне пресуде су од тада извршаване одмах након изрицања. Замајац репресија је почео да се убрзава и заустављен је тек после Стаљинове смрти.