Десет дана на краљевском трону: Како је руски авантуриста постао европски монарх

Russia Beyond (Public Domain)
У јулу 1934. године у патуљастој држави Андори која се сместила између Шпаније и Француске, први и једини пут у историји изабран је краљ. Неочекивано, краљ је постао Борис Скосирјев, рођен у Русији, емигрант и мистификатор.

У свом политичком програму Скосирјев је понудио модернизацију Андоре, укидање пореза, привлачење страног капитала, отварање банака и казина, развој туризма и спорта, промовисао нови дневни лист, формулисао и у десет хиљада примерака штампао свој устав.

Његова залагања била су испред свог времена. Управо таква била је Андора после Другог светског рата, земља са туризмом као највећим извором прихода, банкама којима је обезбедила значајне пореске олакшице и поверљивост, рекордер са једном од најнижих стопа пореза на приход у Европи.

Маленој кнежевини која је од 1278. године формално под суверенитетом шефа француске државе и шпанског епископа од Урхела Скосирјевљева обећања била су врло привлачна. Тим пре што су земљу потресали немири последњих годину дана, а у народу владало незадовољство због ограничавања бирачких права. Тако да је локална самоуправа Андоре, Савет долина, два пута ратификовала програм претендента и прогласила га краљем Борисом Првим.

Скосирјев пише Устав Андоре

Међутим, Борис је на трону провео мање од две недеље. Епископ од Урхела био је револтиран због одлуке да се у Андори отвори казино, и у штампи је жестоко критиковао Скосирјева. Нови краљ је одговорио прокламацијом у којој је „објавио рат епископу“, мада Андора није имала регуларну војску, ако не рачунамо неколико стражар. Каталонска гарда ухапсила је Скосирјева 20. јула а као повод послужило јој је његово раније кршење миграционих закона када је 1933. године долазио у Андору, али је био протеран. Био је евакуисан у Барселону, а затим у Мадрид.

Тамо се Борис Први нашао у центру медијске пажње и дао неколико интервјуа у којима је изјављивао да је „био вођен тежњом да заштити становништво кнежевине од експлоатације Француза“. Своје претензије на престо Скосирjев је образлагао наводима да је последњи законски наследник био француски краљ, а не председник. Потомак француског краља Жан од Орлеана, војвода од Гиза, наводно пренео је своја права на Андору Скосирјеву лично, притом имајући чак одговарајуће писмо.

Ко је био човек који је на невероватан начин успео да изведе тако смелу махинацију?

Получистокрвни гроф

Борис Скосирјев

Авантуристички ген по свој прилици наследио је од мајке Јелисавете Дмитријевне, по рођењу грофице Маврос. Она је још док је била у првом браку, са презименом Симонич, 12. јануара 1896. године родила Бориса пензионисаном корнету Михаилу Михајловичу Скосирјеву, иначе 11 година млађем од ње, пише белоруски историчар Леонид Лавреш.

Јелисавета се први пут удала из љубави, за брата од тетке, без обзира на то што је такав брак био забрањен, а други брак по тадашњим мерилима сматран је неравноправним. Михаил Скосирјев био је син петербуршког трговца који је од оца наследио посао снабдевача императорског двора, али племићку титулу није имао, па Борис није ни могао да је наследи, али је касније себе без икаквих основа називао племићем.

Од 1900. године породица је живела у Вилњусу и код Лиде (данашња Белорусија) где је Борис провео детињство. У јесен 1915. године регион је окупирала немачка војска, а породица отишла на исток. Борис се вероватно упутио на фронт као добровољац и борио се у саставу британских тенковских дивизија, које су дејствовале на руском фронту. То произилази из писма препоруке које је заповедник дивизије Оливер Локер Лемсон 1924. године дао Скосирјеву, пише руски истраживач биографије Скосирјева Александар Кафка. Највероватније да је био прикомандован јединици као војни преводилац. После револуције Скосирјев је затражио политички азил у Великој Британији и пријавио се на две године у британску војску.

„Кумче“ енглеског заповедника

Обревши се у иностранству после Првог светског рата Скосирјев је настојао да буде у друштву богатих и утицајних. У разним периодима ширио је информације о својим везама са представницима руске императорске породице, да је завршио елитни париски лицеј (Lycee Louis Le Grand), као и колеџ при Оксфордском универзитету (Oxford University Magdalen College), да се дружио са принцом од Велса, служио на двору холандксе краљице и од ње добио титулу гроф Орански, наводи Кафка.

Заправо, ништа од тога није било истина. Скосирјев је могао да има на располагању тек везе са Локер-Лемпсоном, а преко њега са енглеском обавештајном службом којој је вероватно пружао услуге. То познанство у најмању руку може да објасни како то да је двадесетих година Скосирјев лако успевао да реши проблеме са законом, изазване махинацијама са банковним рачунима и ситним крађама. Осим тога према неким сазнањима почетком тридестих година на Мајорки шпанска полиција започела је истрагу против њега поводом послова везаних за кокаин.

Холандски пасош Бориса Скосирјева

Током 1920-тих Борис је успео на кратко да обезбеди холандски пасош. А у покушају да се легализује у Француској Скосирјев се 1931. године оженио са 11 година старијом партнерком, али су власти, ипак, одбиле да му дају држављанство због скандалозне репутације. То што је био ожењен ништа му није сметало да заводи имућне љубавнице у разним земљама и живи на њихов рачун. Поред тога није презао од недозвољених схема богаћења и пажљиво је пратио политичку ситуацију у Европи.

Агент неколико обавештајних служби

Када је реч о андорској авантури Бориса Скосирјева, по мишљењу Герхарда Ланга, аутора књиге „Борис фон Скосирјев, немачки агент, краљ Андоре“ финансирао ју је Трећи рајх заинтересован да дестабилизује ситуацију на Пиринејском полуострву, промовише идеју независности од Француске и Шпаније међу локалним становништвом, као и да пољуља позиције Париза.

Међутим Шпанци тешко да су открили Скосирјевљеве везе са Немцима. Судили су му по закону о скитницама и злочинцима. 1934. године послали су га годину дана у затвор, да би га задржали месец дана, а после тога првог и последњег андорског краља депортовали у Португалију. Наредних неколико година провео је у Португалији, Шпанији, Француској, заједно са женом.

Французи су Скосирјева интернирали у логор Camp de Rieucros у Мандеу, а затим пребацили у нацистички концентрациони логор за странце Camp du Vernet. 1942. године Немци су га присилно одвели у један од радних логора на подручју Берлина. Ланг сматра да се после неког времена запослио као преводилац у Шестој тенковској дивизији Вермахта и добио официрски чин.

Борис I, краљ Андоре,1933.

Рат се за Бориса завршио у америчком заробљеништву. После Другог светског рата Скосирјев се настанио у Западној Немачкој, али су га 1948. године у Источној Немачкој ухапсиле совјетске специјалне службе. У совјетској окупационој зони нашао се „пословно“ (тако се тада говорило, између осталог, за шверц). У совјетским логорима био је до 1956. године, а после се вратио у немачки град Бопард где је провео остатак живота и умро 1989. године.

„Занимљиво је да су се немачке власти ту заинтересовале за његове везе са совјетском обавештајном службом. Они очито нису схватили како су чекисти могли да пусте човека са тако богатом биографијом као што је Скосирјевљева. Али истрага није дала резултате“, наглашава Герхард Ланг.

Љубав према мистификацијама, очигледно није напуштала Бориса до краја живота. Године 1982. објављена је књига „Човек у Јалти: тајна Хитлерова наредба Борису фон Скосирјеву“ у којој се наводи да је на Јалтинској конференцији Скосирјев убедио савезнике да не бацају атомску бомбу на Немачку. Међутим по тврдњама Ланга и то је била лаж.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“