Идеологија до гаћа! Какав је био женски доњи веш у СССР-у (ФОТО)

Kira Lisitskaya (Photo: Архив Николая Екимова/russiainphoto.ru; Игорь Михалев/Sputnik)
Како су брусхалтери и гаћице добили „комунистички“ карактер? На основу чега је партија прописала које величине треба да носе совјетске жене? Упознајте луди свет женског доњег веша у земљи у којој није могло бити ни помена о еротици.

До 1917. године у Руској Империји је постојала широка понуда префињеног доњег веша. У царској Русији већи део је шивен по наруџбини. То је био знак доброг укуса у племићким и трговачким породицама. Излози у градовима били су препуни модела од фине чипке и свиле. Док се серијска производња веша односила само на војску, морнарицу и затворенике.  

Међутим, све је почело да се мења после револуције. Стварање новог „совјетског човека“ није се ограничавало само на читање Марксовог „Капитала“ и чланство у парији. Идеологија је продирала дубоко у приватност човека, буквално све до гаћа. Средином двадесетих година држава је национализовала успешне фабрике за производњу веша и предузећа лаке индустрије. Она је тако постала и главни „дизајнер“ доњег веша за совјетске жене.

Префињеност се почела сматрати за луксуз буржоазије. У земљи је 1926. године објављена брошура психолога Арона Залкинда „Сексуално питање у условима совјетског друштва“, у којој је дефинисан јасан однос према жени и њеној сексуалности: негован је имиџ нове жене – са лопатом и виљушкастим кључем, која је снажна и равноправна са мушкарцем. Док је страст према префињеном доњем вешу третирана као сексуална изопаченост.

Одлуком власти 1926. године је основана нова организација под називом „Главодежда“. Њен главни циљ је била производња војних униформи. Али паралелно је шила и доњи веш за широке народне масе. Била је то серијска, једнотипска производња, потпуно и једнозначно непривлачна. Грађанке Совјетског Савеза дуго су могле да набаве само 2-3 модела гаћица и гаћа до колена и један модел брусхалтера.

Сви разговори о „моди“ завршавали су се избором боје. Једна о дискусија тим поводом довела је до тога да се на извесно време у продаји појави „модеран“ и „идеолошки проверен“ женски доњи веш са сликама трактора, авиона, српом и чекићем, црвеним звездама.

Фини доњи веш могао се сада набавити само на једном месту – у фабрици „Москвошвеја“ у Москви по индивидуалним наруџбинама. Али њихови производи били су резервисани само за жене партијских и војних руководилаца. Било је и кројачица које су тајно радиле од куће, али њих је у сваком тренутку могла да ухапси финансијска инспекција, јер је рад од куће био забрањен.

„Женски доњи веш из времена СССР-а није био намењен за лепоту и завођење. Нула еротике. Најважније је било да буде хигијенски, практичан и топао. У таквом вешу жена је била спремна за рад, за реализацију петогодишњег плана за четири године“, каже директорка Музеја совјетске свакодневице Ирина Светоносова. Укратко, око женског доњег веша формиран је имиџ разумне ствари која служи својој сврси. Како је говорио совјетски авангардни уметник Александар Родченко, ствари су постале „другови“.

Међутим, представа коју су о удобности имали они који су бирали моделе такође је била релативна. Многе жене су сматрале да веш превише стеже и да је неудобан. На пример, грудњаци, који су у народу називани „торпеда“, непријатно су штрчали испод сваке хаљине и стварали веома необичну контуру (совјетска индустрија дуго није успевала да осмисли технологију израде „корпи“).

Крајем четрдесетих година појавио се стандард за доњи веш који је предвиђао само три величине груди: 1, 2 и 3. Модел је и даље био један те исти, без завршне обраде.

Уместо данашњих модела гаћица носиле су се гаће до колена. Осим обичних, од памука, совјетске даме су добиле и гаће од дебљег платна и фланела (за зиму). Удобност и заштита од хладноће и даље су били приоритет, далеко изнад естетике.

До заокрета долази тек 1957. године. После Светског фестивала омладине који је кроз „гвоздену завесу“ пустио 35.000 странаца, министарка културе Јекатерина Фурцева је објавила: „Свака совјетска жена има право на лепу силуету!“ На њен предлог у Москви и Лењинграду се граде фабрике доњег веша, мада је ситуација са тканинама и детаљима и даље незавидна.

Ипак, из Источне Немачке СССР набавља постројење за шивење брусхалтера „Анжелика“, за које у главној московској робној кући ГУМ  жене стоје у редовима: не може да се проба, свако може да купи по један комад, тако да жене купују све величине, а затим се размењују. Притом је избор величина повећан на шест, док их је после седамдесетих било већ девет.

Са проширењем избора величина, проширује се и избор модела који пролазе цензуру и појављују се у продаји. Седамдесетих и осамдесетих на рафовима су изложени и модели из Источне Немачке, Пољске, Мађарске и Југославије. Они слабо подсећају на оно што су совјетске жене носиле двадесетак година раније.

До распада СССР-а тржиште преплављује изазовна, јефтина и бодљикава синтетика из Кине, која је „другарски“ доњи веш заувек протерала са полица.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“