„Ноћне вештице“ и њихов командант биле су Немцима ноћна мора у Другом светском рату

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Немци су их звали „ноћне вештице“, а остали совјетски пилоти „сестрице“, „небеска створења“ и „ластавице“. Жене пилоти 588. пука лаких ноћних бомбардера нису ратовале у моћним брзим авионима, него на тихим двокрилцима, али нису представљале ништа мању опасност по непријатеља.

Од првог дана оснивања до саме Победе на челу ове јединствене војне формације била је Јевдокија Бочарова (Бершанска).

Тихи ноћни лет

588. пук није био једина авијацијска јединица у ратном ваздухопловству Црвене армије. Поред њега је у октобру 1941. формиран 587. бомбардерски пук са авионима Пе-2, као и 586. ловачки авионски пук. Међутим, само су у „ноћним вештицама“ жене обављале све дужности, од механичара и техничара до навигатора и пилота.

Главна летелица овог пука био је авион У-2 (По-2), направљен током 1920-их за примену у пољопривреди, тј. за обраду поља ђубривом. У ратно време је коришћен за потребе везиста, за снабдевање партизана и опкољених јединица, а такође за ноћна бомбардовања.

Једноставан за управљање и јефтин у производњи, У-2 је за полетање и слетање могао да користи чак и мали „пропланак“. Летео је малом брзином, те је фактички лебдео тик изнад крошњи дрвећа и због тога је био крајње незгодан циљ за брзе „Месершмитове“.

Наравно, тако крхак и тих авион није могао да изводи борбене летове по дану, али је зато ноћу У-2 био веома моћно оружје. Пилот би пре пикирања на циљ искључио моторе, тако да је авион неочекивано „израњао“ из таме и прецизно погађао непријатељски објекат или групу војника окупљених око ватре. Специфичан звук који је тада авион испуштао подсећао је Немце на звук метле, због чега су и дали такав надимак овој јединици.

Рођена да буде вођа

Јевдокија Бочарова се у току рата презивала Бершанска. Она је била идеалан кандидат за дужност команданта пука. Поред неопходне чврстине карактера и организаторских способности имала је и дугогодишње искуство у цивилној авијацији. У предратном периоду је била инструктор летења и обучила на десетине пилота.

„Јевдокија Бершанска је била прави командант: строга, скромна и одмерена“, написала је касније Ирина Дрјагина, пилот овог пука: „Она никада никога није грдила нити хвалила док претходно све не испита. Али њена чврста рука се осећала свуда, нарочито у организацији борбених задатака. У време летова она је готово увек присуствовала на старту и у случају потребе, уколико би јој то дозволила команда дивизије, сама је летела на задатаке. Најчешће би се сама попела до пилотске кабине у којој је посада чекала сигнал за полетање и давала последње инструкције. То је чинила сувим тоном, са строгим погледом и без осмеха. Али свака од нас је осећала њено поверење и бригу о нама, и ми смо биле спремне да извршимо сваки, па и најсложенији задатак“.

Јевдокија је као особа са веома јаком вољом и иницијативом успела да за кратко време створи чврст и сложан колектив који је био спреман да извршава чак и најсложеније борбене задатке. У ратним условима обука жена-пилота трајала је само шест месеци, па је Бершанска чинила све да младе и неискусне девојке што пре стекну самопоуздање.

Херој без титуле Хероја

Под руководством Јевдокије Бершанске 588. пук је прошао тежак пут од Ростовске области до Немачке и учествовао у ослобађању Северног Кавказа, Крима, Белорусије и Пољске. За храброст и одважност припадница пука ова јединица је 8. фебруара 1943. године добила титулу „Гардијска“ и претворена је у 46. гардијски ноћни бомбардерски авијацијски пук. „Нашој радости није било краја! Прошло је само месец дана откако смо дошле на фронт“, сећала се касније Јевдокија Давидовна Бершанска.

„Руска авијација комараца“, како су Немци називали пук Јевдокије Бершанске, током рата је извела скоро 24.000 летова, уништила и оштетила 17 прелаза преко река, 9 возова, 2 железничке станице, 26 складишта, 12 цистерни са горивом и 86 непријатељских митраљеских гнезда. Пук је изгубио 32 девојке, које су погинуле у борбама и авионским несрећама или су умрле услед болести. Био је то крајње низак показатељ у поређењу са другим јединицама.

Двадесет три жене-пилота које су служиле под командом Бершанске, постале су Хероји Совјетског Савеза. Сама Бершанска, међутим, као командант није добила ову високу титулу, мада је имала мноштво других признања. Ствар је у томе што је за титулу хероја требало да изведе најмање триста борбених летова, а Јевдокија Давидовна их је извела само двадесет осам.

„Ипак, није било правично да се она не предложи за титулу Хероја“, жалила се начелница штаба њиховог пука Ирина Ракобољска: „Она јесте мало летела, и то само уз дозволу команданта дивизије када је изнад циља ситуација била веома сложена, јер њен лични лет није имао значаја пошто у авионима није било радио-предајника и она није могла да предводи пук. Најважније је било њено лично руковођење летовима у старту, и оперативно управљање борбеним задатком. А зар други команданти нису награђивани за подвиге њихових јединица?“