Како се Јуда продао Американцима: први агент КГБ-а који је постао двоструки шпијун

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Официр совјетске обавештајне службе Петар Попов није био посебно талентован. Тврдокоран, без флексибилног интелекта и осећаја за професију, одликовао се изразито високом самоувереношћу и био крајње затворена и некомуникативна личност.

И упркос свему томе (или управо захваљујући свему томе) Попов је постао један од најуспешнијих агената ЦИА у Совјетском Савезу током 1950-их. Њега је високо ценио руководилац америчке обавештајне службе Ален Далес, а такође председник САД Двајт Ајзенхауер. Како је то Попову пошло за руком?

Јака веза

Попов је постао обавештајац захваљујући протекцији генерала Ивана Серова, под чијим руководством је он после рата служио у Немачкој као официр логистике. Генерал га је прогурао у Војно-дипломатску академију која је између осталих припремала и кадрове за обавештајну службу. По завршетку академије 1951. године будући агент ЦИА се нашао у Бечу.

Аустрија је у то време била подељена на зоне окупације и представљала је прави рај за специјалне службе. Нису постојале стриктне границе између совјетског, америчког, енглеског и француског сектора, што је агентима омогућавало да слободно прелазе из једне зоне у другу.

Задатак мајора Главне обавештајне управе (ГРУ) СССР-а Петра Попова био је да врбује Аустријанце за рад у суседној Југославији, јер су односи између Москве и Београда у том тренутку већ били прилично лоши. Међутим, било је тешко наћи човека који би за тај посао био неподеснији од Попова. Не само да је он био по природи затворена личност, него му ни знање немачког језика није било јача страна.

„Испоставило се да су резултати рада агената које сам ја врбовао крајње незадовољавајући. Речено ми је да се у новинама може пронаћи више информација него што они мени доносе“, испричао је касније Попов својим новим „кураторима“ из ЦИА, описујући став руководства совјетске обавештајне службе према његовом раду.

На оној страни

Постоји неколико верзија начина на који је совјетски обавештајац постао двоструки шпијун. Према једној од њих, западне специјалне службе су дознале да он посећује јавну кућу, па су почеле да га уцењују. Према другој, он је први успоставио контакт са њима, убацивши 1953. године цедуљицу у аутомобил вицеконзула САД у Бечу.

Било како било, Попов је радо сарађивао са Американцима. Фасциниран послератном Аустријом, он је ту нашао љубавницу Милицу Коханек, иако је у Совјетском Савезу имао жену и децу. Није хтео да остави супругу, а издржавање двеју жена је поприлично коштало.

Поред тога, мајору је тешко падало стање у коме је тренутно био. Није имао никаква патриотска осећања, није био присталица комунистичких идеала, а међу колегама се због својих личних особина осећао као сувишан. „Ви, Американци, нађете времена да попијете са човеком и да се опустите. То је прави људски однос. Ви поштујете личност саговорника... Што се нас тиче, код нас личност није ништа, а интереси државе су све и свја“, јадао се он припаднику ЦИА Џорџу Каисвалтеру, са којим је успоставио мање-више пријатељске односе.

Тајни агент „Грејспејс“ почео је активно и плодотворно да ради за ЦИА. Био је то први двоструки агент у ГРУ. Захваљујући њему Американци су сазнали детаље везане за тестирање совјетског нуклеарног оружја на полигону у Тоцку 1954. године, разоткрили су 80 (а према појединим изворима чак и преко 600) совјетских агената на Западу и дошли у посед копија многих поверљивих докумената, чиме им је омогућено да уштеде пола милијарде долара за научноистраживачке програме.

Попов је у САД цењен далеко више него у Совјетском Савезу. Извештај о њему и његовом плодотворном деловању поднет је и председнику Двајту Ајзенхауеру, а шеф ЦИА Ален Далес чак му је уручио златну дугмад за манжетне на кошуљи, направљену по специјалној наруџбини.

Раскринкавање „Јуде“

Петар Попов је у Аустрији радио све до повлачења совјетских трупа 1955. године. Будући да се у сфери врбовања није добро показао, поверено му је да се бави избеглицама и политичким емигрантима из Источне Европе који су остали да живе у Бечу. Његов покровитељ је у међувремену заузео једну од руководећих функција у МУП-у Совјетског Савеза, тако да се обавештајац није много бринуо за своју каријеру, и у Москву се вратио већ у чину потпуковника.

„Грејспејс“ се убрзо затим нашао у Источној Немачкој, где је изгубио контакте са агенцијом ЦИА. После неколико месеци је сам ступио у контакт са службеницима британске амбасаде и убрзо затим поново успоставио ранију комуникацију.

Совјетске специјалне службе су крајем 1950-их већ усавршиле праксу „превентивне потраге за издајником“ у својим редовима, и једног лепог дана дошао је ред и на Попова, тј. на проверу његовог рада.

Била је то рутинска процедура, у почетку нико није сумњао у њега. Међутим, током оперативних поступака испоставило се да потпуковник води несанкционисану преписку са својом љубавницом из Аустрије и, што је било далеко занимљивије, често борави у близини службеника америчке амбасаде.

Совјетске специјалне службе су почеле интензивно да прате Попова када му је крајем 1958. службеник амбасаде САД у Москви (тада је Попов већ био враћен у престоницу) грешком послао писмо на кућну адресу у коверту на коме је са друге стране била адреса пошиљаоца.

Попов је осетио да нешто није у реду па је 18. фебруара 1959. године предузео покушај бекства, али је ухапшен на станици са картом за Хелсинки. У прво време се није оглашавало да је „Јуда“ ухапшен (под тим псеудонимом је издајник фигурирао у досијеу КГБ-а). Најпре је искоришћен за шпијунско поигравање са резидентом САД у СССР-у Раселом Лангелијем, који је услед тога протеран из земље.

Петар Попов је пристао да сарађује са КГБ-ом гајећи велику наду да ће му пресуда због тога бити ублажена. Међутим, с обзиром на огромну штету коју је нанео одбрамбеној моћи Совјетског Савеза, осуђен је на смрт и стрељан 1960. године.