Брест-литовски мир: Како је Русија изгубила милион квадратних километара и 56 милиона становника

3. марта 1918. године у Брест-Литовску (на југозападу савремене Белорусије) склопљен је мировни споразум између Совјетске Русије и Централних сила: Немачке, Аустроугарске, Бугарске и Османлијског царства. Свој излазак из Првог светског рата земља је скупо платила. Изгубила је територије од око милион квадратних километара са преко 56 милиона становника и огромним индустријским потенцијалом.

Шта је навело бољшевичку власт на овај корак?

„Мир без анексија и контрибуција“

Жеља Лењина и његових сабораца да Русију што пре извуку из рата донела је бољшевицима нове присталице. Народ је био уморан  од вишегодишњег ратовања. Осим тога, борбена способност руских снага налазила се на врло ниском нивоу. Била је то последица „демократизације“ уведене у војсци после укидања монархије. 

У новембру 1917. године бољшевици су са власти скинули Привремену владу која се залагала за наставак војних дејстава и земљу преузели у своје руке. Одмах су се обратили западним савезницима са предлогом да се са непријатељем склопи „мир без анексија и контрибуција“, али ови су, не признајући легитимност совјетске власти, њихов апел напросто игнорисали.

Тада је предлог за мировне преговоре упућен директно Немцима. Ови су га дочекали са великом пажњом, јер им је ратовање на два фронта трошило много снаге. Иако су до тог тренутка успели да заузму део руске територије (пољске и литванске земље, као и западне регионе савремене Летоније и Белорусије), нису могли да очекују да ће у ближој перспективи савладати Русију.

Договоривши се о прекиду ватре, стране су своје делегате упутиле у Брест-Литовск, где су 22. децембра започели мировни преговори. Начелник штаба Главнокомандујућег Источним фронтом генерал Макс Хофман се присећао: „Много сам размишљао о томе да ли би за немачку владу и врховног главнокомандујућег било боље да одбију преговоре са бољшевичком влашћу. Тиме што смо бољшевицима омогућили да прекину рат и на тај начин задовоље жељу за миром која је захватила читав руски народ, помогли смо им да остану на власти.“  

Ове мисли немачким генералима су дошле на памет много година након рата. Док је у том тренутку политичко и војно руководство немачке империје ликовало.

Дипломатски ћорсокак

Немци су формално пристали да разговарају о „миру без анексија и контрибуција“. Међутим, захтевајући да се призна „независност“ мирионетских режима које су поставили на окупираним територијама, они су фактички тражили признање преласка тих територија под власт Берлина. Бољшевици су, међутим, рачунали да тамо неће бити војске ниједне стране, док ће се локалном становништву омогућити право на самоопредељење. С обзиром на то да марионетски национални комитети које су Немци тамо основали нису задовољавали Русе, захтев је одбијен, а преговори су се отегли. 

Током читавог процеса Лењин је упорно био за то да се Немцима праве уступци. „За револуционарни рат потребна је војска, а ми војску немамо... Без сумње, мир који сада морамо да склопимо је срамотан, али ако почне рат, наша влада ће бити скинута, а мир ће бити склопљен са другом владом“, тврдио је „вођа светског пролетаријата“. 

Ситуација се значајно закомпликовала 9. фебруара, када су Централне силе у Бресту потписале мир са Украјинском народном републиком – центром власти у Украјини, који је постојао мимо бољшевика и оружано се борио против њих. У замену за дипломатско признање и војну помоћ Украјинци су обећали да ће Немцима и Аустријанцима испоручивати храну и сировине.

Наредног дана немачка страна је Русији поставила ултиматум да хитно прихвати њене захтеве. Као одговор на то народни комесар за спољне послове Лав Троцки, који се прикључио преговорима, изнео је формулацију „ни мира ни рата“: „Рат обустављамо, војску демобилишемо, али мир не потписујемо.“ 

Одлуку о демобилизацији Лењин је, додуше, убрзо повукао. Бољшевици су наставили да отежу преговоре, надајући се револуцији у Немачкој и отворено позивајући немачке раднике на устанак. Међутим, оно што су дочекали био је напад немачке војске.

Немачки притисак    

18. фебруара у оквиру операције „Фаустшлаг“ немачке и аустроугарске снаге су прешле у масовну офанзиву од Балтика ка Црном мору. Морално већ готово у потпуности дотучена руска војска им практично није пружала никакав отпор, док су одреди Црвене гарде који су се жестоко борили били сувише малобројни и раштркани.

„Најкомичнији рат који сам икад видео“, записао је генерал Хофман. „Мала група војника пешадије са митраљезом и топом на предњем вагону иде од станице до станице, заробљава још једну групу бољшевика и наставља даље.“ 

21. фебруара је заузет Минск, 2. марка Кијев, где се вратила влада Украјинске народне републике коју је истерала совјетска власт. Под непријатељском контролом нашла се читава територија савремене Украјине, Летоније, Естоније и Белорусије. До престонице Совјетске Русије Петрограда (Санкт Петербурга) немачкој војсци је преостало само 170 километара.

„Срамотни“ мир

Мишљења бољшевичког руководства о даљим потезима у условима кризе била су подељена. На крају је превагнула Лењинова тачка гледишта. Он се залагао за неодложно прихватање захтева непријатеља ради спасења политичког режима.

Стране су поново селе за преговарачки сто. Само што су овога пута немачки услови били знатно захтевнији. Према Брест-литовском мировном споразуму потписаном 3. марта 1918. године (као и додатном споразуму од 27. марта исте године) Русија је изгубила читав Балтик, Пољску, део Белорусије, требало је да повуче војску са територије Финске и Украјине, чију независност је сада морала да призна. Део територије на Кавказу је отишао Османлијском царству.

Поред тога, Русија је морала у потпуности да демобилише своју армију и морнарицу, да исплати контрибуцију, Немцима омогући повлашћен положај у трговини све до 1925. године, дозволи бесцарински извоз руде и других сировина у Немачку, као и да обустави агитацију и пропаганду против Централних сила.

Тешке последице

Цар Вилхелм II назвао је Брест-литовски мир „једним од највећих тријумфа у светској историји, чији значај ће у потпуности схватити тек наши унуци“. У Русији је он имао ефекат бомбе која је експлодирала и допринела избијању Грађанског рата.

„Ову издају нису могли да поднесу чак ни бољшевици у морнарици, дојучерашње убице официра“, записао је инжењер Николај Врангел. „Почели су да дижу глас о потреби да се Крим заштити од Немаца, јурили су по граду (Севастопољу) тражећи официре, молећи их да опет преузму команду над бродовима. На бродовима је уместо црвене подигнута Андрејевска застава.“

Шокирани због могућности да се на Западни фронт пребаци неколико десетина сада расположивих немачких дивизија, Французи и Американци су у Русији организовали масовну интервенцију са циљем да се земља врати у рат и да се непријатељу не дозволи да се домогне војних товара накупљених у лукама, којима су они раније снабдевали руску војску.

Бољшевици су, с друге стране, Брест-литовски мир сматрали привременом мером. 13. новембра 1918. године, првог дана револуције у Немачкој, он је поништен одлуком Сверуског централног извршног комитета.

Убрзо је немачка војска почела повлачење са заузетих територија некадашње Руске империје. За њима је одмах кренула Црвена армија, одлучна да поврати оно што је сматрала својим.