Како је Лењинград под опсадом спасен од глади захваљући „Коридору смрти“

Током читавих шеснаест месеци у Другом светском рату Лењинград (данашњи Санкт Петербург) морао је да се одржава у животу потпуно опкољен од стране немачких и финских снага. Једина веза града са преосталим делом СССР-а остваривана је „Путем живота“ преко језера Ладога, који ипак није успевао да задовољи све потребе великог мегалополиса.  

Борис Уткин

Више пута предузимани покушаји да се пробије опсада изгладнелог Лењинграда били су безуспешни, све док се почетком 1943. године Црвеној армији срећа није осмехнула. 18. јануара, током операције „Искра“, совјетске снаге су на јужној обали језера Ладога пробиле копнени коридор дуг 33 километра и широк само 11 километара, који је град повезао са остатком земље.

Лењинград је очајнички очекивао воз са храном. Борбе још нису биле окончане, а совјетски градитељи су почели изградњу железничке пруге која је званично добила назив „Пут Победе“. Међутим, многима је била позната под другим именом, као „Коридор смрти“. 

Јавно власништво

Тежак задатак

Ни након свих покушаја совјетска војска није успела да прошири ослобођени коридор, па је за постављање железничке пруге могао бити коришћен само узак појас терена. На овај мочваран и тешко проходан предео пружао се поглед са Сињавских узвишења, где се налазио непријатељ (Црвена армија их је заузела тек у септембру 1943. године) и држао коридор под ватреном контролом.

Јавно власништво

Радови су почели 22. јануара – само четири дана након пробоја опсаде, у условима снежних мећава и сталне артиљеријске и минобацачке паљбе. „Снег до појаса, мраз, а под снегом шљапће вода“, присећао се командант 57. железничког батаљона мајор Јашченко: „Возила нису могла да прођу. Користили смо од непријатеља заплењене џакове. У њих смо сипали земљу из копа и вукли је на раменима до пружног насипа. Користили смо и санке. Чак смо нека немачка колица са гумама прилагодили за превоз земље. Направили смо насип, а он је почео да клизи у мочвару. Морали смо најпре по тресету да послажемо дебла, а тек онда насипамо земљу. Дан није био довољан, радило се и ноћу.“  

Јавно власништво

Осим тога, пругу је требало поставити и преко реке Неве. 24. јануара почела је изградња моста, ниско изнад воде и без пролаза за пловидбу бродова. Нешто касније 500 метара низводно почела је изградња другог моста, високог 8 метара, који је могао да пропушта бродове.

Напади непријатеља на мостове били су редовна појава. Док би се оштећен мост обнављао, коришћен је алтернативни.  

„Коридор смрти“

Јавно власништво

Прва композиција са храном у Лењинград је стигла већ 7. фебруара. Возови су се кретали по мраку. Притом су испоруке ишле у оба смера. Наиме, фабрике у граду које су наставиле са радом слале су на фронт производе војне намене.

Многи градитељи, службеници и војници који су чували пругу уместо званичног назива радије су користили незваничан  – „Коридор смрти“. Током изградње није прошао ниједан дан а да под непријатељском ватром не погине неколико десетина људи.

Јавно власништво

Људи су гинули и када је ова важна логистичка маршрута профункционисала. Како би се минимализовали губици на пругу би изашле жене са фењерима, које су, скривајући светлост од непријатеља, упозоравале машиновође на оштећења на прузи или на погођен воз који се налази испред.

Најопаснији део пруге био је 30. километар, место где се завршавала шума и почињала пољана обрасла ниским жбуњем. На овом месту совјетски возови су били за непријатеља уочљиви као на длану, што је машиновође приморавало да се довијају.  

Јавно власништво

„Радили смо овако: пролазећи кроз шуму, постигли бисмо велику брзину, а након изласка на чистину затварали цуг“, присећао се машиновођа Василиј Јелисејев. „За то време угаљ у пећи би се тако ужарио да није било дима. Без дима и паре воз је ишао до следећег километра где је почињала падина и композиција је тада јурила још неколико километара по инерцији. Затим бисмо морали да пустимо пару. Кад би је угледали, фашисти би одмах отворили ватру. Поново смо морали максимално да убрзамо, поново затворимо цуг и извесно време се крећемо по инерцији. Немци би, изгубивши оријентир, обустављали паљбу док се циљ не би поново појавио. А машиновођа је неуморно понављао свој маневар, играјући се са смрћу.“ 

Јавно власништво

На пролеће се поред Немаца појавио још један непријатељ – топљење снега. „Пут Победе“ који је зими изграђен преко залеђених мочвара и потока почео је да тоне. Дању и ноћу су радници под непријатељском паљбом поправљали пружни насип, а возови су морали да се крећу кроз воду готово као амфибијска возила.

Непроцењив допринос

Јавно власништво

Лењинград је одмах осетио добробит коју му је доносио „Пут Победе“. Једна железничка композиција би у град донела више хране, него што би за 24 сата могло да стигне „Путем живота“ (преко језера Ладога).

Од фебруара 1943. године до потпуног окончања опсаде у јануару 1944. године овом пругом успешно је прошло 4.729 возова. Преко ње стигло је 75% све робе допремљене у град (25% стигло је преко језера Ладога).

Борис Кудојаров

Након што је у марту 1944. године на ослобођеним територијама поново успостављен некадашњи железнички саобраћај „Пут Победе“ је прекинуо са функционисањем. За све време експлоатације на њему је уништено око 500 возова. Само радника железнице погинуло је нешто мање од двеста, док се број градитеља, војника и цивила који су на прузи изгубили животе не може проценити.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!