Како је Климент Ворошилов постао први совјетски маршал

„И први маршал ће нас повести у бој!“ – певало се у популарној совјетској песми о Клименту Јефремовичу Ворошилову. Формално он је био први маршал Совјетског Савеза, с тим што су 20. новембра 1935. године исти висок војни чин добила још четворица команданата. Међутим, у  свести народа управо Ворошилов је заузео посебно место, за степен изнад од својих колега.

Климент Јефремович је заиста имао кудикамо већи утицај од других војних команданата. Од 1925. године, наиме, налазио се на челу војног ресора земље, најпре као народни комесар (нарком) за питања војске и морнарице СССР-а, а од 1934. године као народни комесар одбране.

Поред тога, Ворошилов је био близак пријатељ и саборац „великог вође и учитеља“ Јосифа Стаљина лично, с којим се упознао још  за време Грађанског рата. Совјетски лидер је високо ценио ефикасност и личну оданост Климента Јефремовича.

Стаљинова наклоност веома је помогла Ворошилову у другој половини тридесетих година, када је дошао у конфликт са својим замеником, крајње амбициозним и славољубивим маршалом Михаилом Тухачевским. Њих двојица су имали различито виђење метода за повећање одбрамбене способности земље и с обзиром да је сваки од њих имао своје присталице, у војно-политичком руководству СССР-а дошло је до видног раскола.

На крају је Стаљин подржао свог старог пријатеља. 1937. године „Црвени Наполеон“ Тухачевски и неколико војних команданата који су делили његове ставове су ухапшени, оптужени за припрему државног удара и убрзо стрељани.

Ворошилов је у знак захвалности активно учествовао у масовним репресијама против командног састава Црвене армије које су убрзо узеле маха. Без оклевања је органима НКВД-а слао спискове команданата које треба ухапсити уз напомену да одмах треба уклонити „све хуље“. Када му је његов пријатељ командант армије 1. класе Јона Јакир после хапшења послао писмо у којем га је уверавао да је невин, Ворошилов је изјавио: „Сумњам у поштење непоштеног човека“. 

Ворошилов је лично потписао 185 спискова за стрељање. На пролеће 1939. године од петорице маршала Совјетског Савеза само двојица су били међу живима, а један од њих је био Климент Јефремович.

Док се Ворошилов налазио на позицији народног комесара одбране Црвена армија је у потпуности прешла са застарелог територијално-милицијског принципа попуњавања састава на кадровски принцип и редовно је добијала савремене моделе наоружања. Осим тога, почела је масовна обука командног састава, профункционисао је систем војне обуке омладине пре служења војног рока, значајан напредак је постигнут на пољу развоја морнарице и ваздухопловних десантних снага.

Међутим, тежак и крвав Зимски рат против мале Финске 1939-1940. показао је да совјетске Оружане снаге нису тако моћна сила каквом су желеле да се представе. Показали су се велики проблеми у управљању снагама, њиховом снабдевању, борбеној обуци и борбеној координацији јединица. Испоставило се да ниво обучености командног састава није задовољавајући, а унутар народног комесаријата одбране „откривена је велика запуштеност“.

Други војни команданти често су доводили у сумњу способност Климента Јефремовича да управља војним ресором. Осим Тухачевског, интензивно га је критиковао и маршал Георгиј Жуков.

„Треба рећи да је Ворошилов, тадашњи народни комесар, у тој улози био човек слабих компетенција. До краја је и остало дилетант у војним питањима и никада их није познаво дубински и озбиљно“, тврдио је чувени војсковођа.

Чињеница да се совјетска војска слабо показала у Зимском рату навела је и Стаљина да преиспита свој однос према маршалу. У мају 1940. Климент Јефремович је склоњен са дужности на којој се налазио скоро петнаест година.

Ипак, „отац народа“ свог верног миљеника није желео да склони са руководећих положаја. Ворошилов је добио место председника Комитета одбране при Совјету народних комесара СССР-а, који је координирао најважнија питања одбрамбене способности државе.

Када је почео рат против нацистичке Немачке, Стаљин је Клименту Јефремовичу пружио прилику да се докаже као војсковођа, али његова команда снагама Северозападног правца и Лењинградским фронтом завршила се приближавањем непријатељских снага граду. Маршал је након тога више пута посећивао фронт као представник штаба врховне команде и пружао помоћ приликом припреме војних операција, али директна команда над војском више му није поверена. 

Знатно ефикаснијим показао се Ворошилов на јесен 1942. године на положају главнокомандујућег партизанским покретом. Захваљујући његовим напорима уведен је ефикасан систем команде над партизанским снагама, такође су решени многи проблеми обуке кадрова, финансијског и материјалног снабдевања одреда и сл. Касније се нашао на челу Трофејног комитета и учествовао је у Техеранској конференцији.

Одани Ворошилов остао је крај вође све до његове смрти 1953. године, али и након одласка свог покровитеља није изгубио на политичком значају. Четири године касније прикључио се такозваној антипартијској групи у покушају да се Никита Хрушчов скине са власти.

Покушај није успео, али је Климент Јефремович и овога пута имао среће. Наиме, као појединац стари маршал није за Хрушчова представљао никакву опасност, па овај није инсистирао на његовом искључењу из Комунистичке партије, што је задесило остале чланове групе. Ворошилов се убрзо повукао из јавног живота и последње године пред смрт посветио писању мемоара.