Како се Русија током читаве историје борила против корупције

Служити кнезу значило је служити Богу. Тако су од древних времена сматрали Руси, уверени да не постоји власт која није од Бога. Чланови кнежеве дружине са поносом су служили господару и били спремни за њега да положе животе, а он их је заузврат третирао као своју децу: хранио их, одевао, пружао им дом. Укратко, давао им је све што је потребно за живот. Осим новца. 

Служење и плата

Сматрало се, наиме, да је радити за новац понижавајуће за разлику од служења господару, пише историчар Олга Кошељова. Сама реч „работа“ (рад) у руском језику потиче од речи „роб“ и има понижавајућу конотацију. „Работали“ су само људи из нижих друштвених слојева или људи који су се нашли у зависности због дуга. Док је цењена особа од кнеза добијала поклоне као знак захвалности, од народа „част“ (односно материјалне дарове), као и очигледно морално задовољство због своје службе. То јој је било довољно. 

Специфичност таквих односа огледала се у томе што нису само обични људи давали службеницима материјалне поклоне, него је и кнез могао да дарива свог потчињеног за његов труд. Плата је долазила у облику бунде, коња, оружја или бачве вина. Ови дарови су јачали повезаност између господара и слугу, јер су симболично изражавали припадност службеника власти, објашњава Кошељова. Највреднији дарови били су читава села или градови. Али једна је ствар била када кнез свом потчињеном дарује село, па овај од села убира данак и не мора ништа да ради. А друга ствар када га шаље у „волост“ (кнежев посед) да прикупља материјалне дарове.

На основу ових дарова чиновници упућени од централне власти живели су на рачун локалног становништа, али су притом имали обавезу да буду судије у споровима и воде неку врсту државне управе оглашавајући указе господара, доносећи одлуке у случају природних и других катастрофа и водећи рачуна о одржавању реда. За то су три пута годишње од становништва сакупљали намирнице: хлеб, месо, сир, овас и сено за коње, као и много тога другог. Осим тога, убирали су накнаде: судске, царинске таксе и порез на добит, на држање трговине, на испоруке на велико и друго. Од овог новца су живели и издржавали своју послугу, а такође значајан део тих прихода слали у Москву.

Све то је било по закону. Али шта је онда била корупција

Намет, награда, мито и корупција  

Иван Грозни је произвољне надокнаде заменио системом војводстава, између осталог и због тога што су намесници понекад просто превише узимали од становништва. Војводе и стрелци (припадници стајаће војске наоружани ватреним оружјем) добијали су одсада плату, која, међутим, није редовно исплаћивана и није имала стални износ. Тако да је било тешко ослободити се навике убирања добара од становништва. Од XVI века руске држане установе су наставиле да функционишу на бази материјалних поклона, такозваних „части“.

Државни службеници, војводе, изборни управитељи радили су до изнемоглости, скоро непрекидно. Писац из доба Петра Великог Иван Посошков њихов посао је упоредио са монашким подвигом: „Тек кад падне ноћ одлазиш кући. ...Долазиш у канцеларију пре молилаца, а одлазиш после свих. ...И без прекида живиш у канцеларији“, писао је он у писму младом чиновнику. А издржавали су се ови чиновници од поклона молилаца, помоћу спомените „части“.

У XVIи XVII веку то није увек био новац. Молиоци су доносили рибу, кавијар, скупи мед, крзна ретких животиња, драгоцену одећу. Ако би чиновник узео дар, случај би можда био решен. Док би у случају да чиновник не прими поклон и молилац „остане с носом“, како се говорило, ствар било тешко покренути с места. Притом закон није кажњавао чиновнике за примање „части“. 

Проблеми су настајали само у случају оних који не само да су узимали поклоне, него су тражили и додатни новац за обављање свог посла!

Није било забрањено примити средства за разматрање случаја, него за његов одређени исход. Ту је почињало „лихоимство“, односно корупција. Ту се радило о неправедном решавању случаја за добијени новац.

Зашто је борба против корупције била безуспешна?

Међутим, као што се могло и очекивати, корупција у Русији није искорењена. Народ је сматрао да је „сваки труд достојан своје награде“. Зато су молиоци наставили у канцеларије да односе намирнице и новац, да се не би срамотили и „остали с носом“. Чиновника је, наиме, било мало, а случајева мноштво. А како се празних шака упутити ради решавања питања које вас мучи? Други ће сигурно нешто донети!   

Највећи руски борац против корупције био је Петар Велики. Он је увео институцију финансијске контроле и тужилаштво. 24. децембра 1714. године Петар је издао указ „О забрани примања мита и дарова и кажњавању за исто“.

„С обзиром да се примање мита умножило“ – писао је Петар – „забрањује се свим чиновницима да да икакве државне дарове и новац од народа примају... осим плате“. Казна је била телесна, све до казне смрћу.

Да ли је овај указ помогао? Наравно да није. Истраживач Дмитриј Серов истиче да је само незнатан број случајева које је иницирала Петрова финансијска контрола (иследници случајева корупције који су имали посебна овлашћења) окончан судским казнама. Сам император је знао да је његова десна рука, светли кнез Меншиков, такође поткрадао државну касу. Али шта је могао да учини у вези с тим?

После императорове смрти његови закони о корупцији се престали да се поштују. 23. маја 1726. године царица Јекатерина I издала је указ „О давању колешким чиновницима плате...“, који је фактички дозвољавао узимање дарова (не примање мита, мада би се то тако тумачило у савременој свести), додуше, у разумним границама. Плату су добијали само чиновници колегијума (министарства), док су нижи чиновници по правилу живели од молилаца. Само без „претераних намета“, милостиво је стајало у документу.

Историчар Јелена Кормчина описала је један случај из 1764. године када је војвода, колешки асесор Василиј Козлов прецизно формулисао проблем руске борбе против корупције. „Никако нисам могао да прекинем та узимања (потчињених чиновника)“, јер власти нису плаћале њихов труд. А ако би сам војвода Козлов рекао колико конкретно чиновници треба да узимају од молилаца, био би кажњен због самовоље. Јер се у закону нису наводиле никакве „дозвољене суме“.

Читав овај лабав систем наставио је да опстаје кроз XVIII и XIX век. Суштина и резултати борбе против корупције нису се променили. Руси су наставили да доживљавају такве дарове као нешто природно и притом су, треба признати, имали своје аргументе.

Пушкинов савременик, писац и сарадник царске тајне полиције Фадеј Булгарин је забележио: „Разлика је у поступцима. Неки траже од молилаца и кваре правичну ствар, све док их не плате, а други обављају своју дужност, а ако им неко донесе дар, не одбијају.“ А како не даривати доброг човека? Тако се сигурно нећете осрамотити.