Да ли је Стара Русија заиста била под монголско-татарским јармом?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Финансијска и политичка зависност староруских кнежевина од источних завојевача – Бату-кана и његових наследника, историјска је чињеница. Они су владали државом „Улус Џучида“ (Златна Хорда) која је у почетку била део Монголске империје, а касније се осамосталила. У Русији се звала „Главни шатор“ или „Златна Хорда“, с тим што је седиште владара поистовећивано са целом државом, као што се данас каже „Кремљ је донео одлуку“.

Међутим:

завојевачи сами себе нису звали Монголо-Татари, а реч „јарам“ (на руском „иго“) није коришћен у Русији до 17. века, тј. нико није тако називао зависност руских кнежевина. Поред тога, односи између Русије и Хорде су прилично брзо попримили форму односа између суседних држава, у којима су руске земље већ од средине 14. века играле водећу улогу.

Идемо редом.

Завојевачи нису сами себе називали етнонимом Монголо-Татари

Златна хорда

Алексеј Максимов

Нису у питању сопствена имена народности. Историчари сматрају да су те етнониме смислили Кинези.

Монголи:

У Кини су етнонимом Монголи називана племена која су живела серверно од Кинеза, а остала племена су била Татари („да-да“) или Монголо-Татари („мен-да“). То је постало традиција још од доба династије Сунг која се зацарила у Кини крајем 10. века, пише Владимир Рудаков.

Оснивач Монголске империје Темуџин или Џингис-кан (1155?-1227) припадао је монголском роду Борџигина и основао је династију Џингисида. Џингисиди су сами себе називали Монголима. Они су тај израз преузели од Кинеза које су Џингис-кан и његови потомци покорили почетком 13. века. Монголи високог рода у Џингис-кановој држави служили су као војсковође („нојони“), а сама армија се састојала од различитих племена која су Џингисиди покорили и користили као обичну војну силу. Монголи су, наиме, у свим покореним племенима увели обавезно служење у армији.

Војник Монголске империје, реконструкција.

William Cho (CC BY-SA 2.0)

Татари:

Кинези су етнонимом „Татари“ („дадањ“) називали сва номадска племена северно од Великог кинеског зида. Тако су између осталих звали и источносибирске Татаре и монголска племена, иако су они били у међусобном сукобу. На крају су Монголи уништили скоро све источносибирске Татаре, тако да савремени сибирски Татари нису њихови потомци.

Сами Монголи су, међутим, наставили да користе етноним Татари као сабирни назив за сва туранска племена у Азији која су покорили успут, док су се кретали према руским земљама.

У руској историографији је термин Татаро-Монголи први пут применио учитељ Прве санктпетербуршке гимназије Петар Наумов 1823. године.

Зависност Старе Русије од Хорде историчари су окарактерисали као „јарам“

Баскаци (представници татарско-монголске власти)

Сергеј Иванов

„Јарам“ је коришћен још у старом Риму за упрезање стоке. Имао је облик слова „П“ и намицан је воловима на вратове. Том речју се у пренесеном значењу означава обавеза и бреме. „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“, каже Господ Исус Христос у Јеванђељу од Матеја.

Зависност руских земаља од Хорде као јарам је окарактерисао пољски хроничар Јан Длугош 1479. године у „Аналима или хроникама славне Краљевине Пољске“. На руском је та реч први пут примењена 1674. године у историјској књизи „Синопсис“ Инокентија Гизеља која је издата у Кијеву и била је веома популарна у Русији. Одатле ју је преузео Николај Карамзин који је створио и образложио концепцију „монголско-татарског јарма“.

Зашто се метод Николаја Карамзина не може окарактерисати као историјски?

Николај Михајлович Карамзин

Василиј Тропињин

Николај Карамзин је 1818. године објавио осам томова „Историје државе Руске“. Била је то прва свеобухватна историја Русије. Карамзин је стварао у доба романтизма и био је професионални писац. Због тога је одлучио да своју историју напише у морализаторском духу.

У „Писмима руског путника“ 1792. године Карамзин се вајкао: „болно је... што ми још увек немамо добру руску историју, то јест написану философским умом, са критиком, са благородном красноречивошћу... Може се нешто изабрати, оживети и украсити, па ће се читалац задивити како је од Нестора, Никона и других могло да испадне нешто привлачно, снажно и достојно пажње“.

Карамзин је своју „Историју“ писао са унапред постављеним задатком – да покаже како се руски народ неизбежно креће према слободи и просвећености под руководством мудрог православног цара. Како је написао Василиј Кључевски, „Циљ Карамзиновог рада је да од руске историје направи префињену поуку“.

Због тога, када описује најезду монголске армије, Карамзин одмах нуди тумачење тог догађаја и даље се ослања само на то своје тумачење. Описујући како је кнез Јарослав Всеволодович 1243. године отишао у резиденцију Бату-кана да добије први „јарлик“ (званични документ који потврђује право управљања кнежевином) за Велику кнежевину владимирску, Карамзин недвосмислено пише: „Тако се владари наши свечано одрекоше права народа независног и сагнуше се под јарам варвара“.

Статуа Бату-кана у Кајсерију, Пинарбаши, Турска.

Vikiçizer (CC BY-SA 3.0)

Писац не помиње да је било бесмислено супротстављати се Бату-кану. Монголска армија је била вишеструко бројнија од укупних расположивих снага свих руских кнежевина, и, штавише, била је регуларна. Карамзин тврди да су Руси тада били јединствен и независан народ, што није тачно, јер је Стара Русија тада била исцепкана на „сукобљене кнежевине“ и није била јединствена.

Карамзинова концепција је била „згодно решење“, будући да је њен аутор као енциклопедиста и англофил (и по манирима прави енглески „денди“) желео да промовише идеју о извесном „заостајању“ Русије за „просвећеном“ Европом. „Ми смо имали свог Карла Великог, тј. кнеза Владимира, свог Луја 11, тј. цара Ивана, свог Кромвела, тј. Годунова“, написао је он. Карамзин није приписивао руској историји самосталан значај. Она је за њега била само одраз догађаја европске историје, и зато су „Татари“ код њега постали „варвари“. Тако је и јарам који су „цивилизовани“ Римљани намицали покореним народима код Карамзина намакнут руском народу, услед чега је овај постао у неку руку фаличан.

Како је монголска најезда утицала на Стару Русију?

Резултат Бату-канове најезде био је губитак политичке независности руских кнезова. Монголи нису планирали да живе на руској земљи нити да непосредно управљају руским кнежевинама. Њима је било потребно само да Руси плаћају данак у новцу („новац“ се на руском каже „деньги“ – и сам тај израз потиче из туранске групе језика, којој су припадали и завојевачи) и људству за попуњавање редовне монголске армије. Руски кнезови су били канови „службеници“ и стављали су му своје одреде на располагање у походима на Византију, Литванију и Кавказ.

„Одбрана Рјазања“

Андреј Миронов (CC BY-SA 4.0)

Монголи се нису уплитали у унутрашња питања руских кнежевина и оставили су кнезовима из династије Рјуриковича да се сами брину о својим територијама. Поред тога, освајачи су приметили да ће Рус радије умрети него што ће дозволити да му неко гази огњиште и нарочито цркву, те су проценили да нема сврхе поробљавати тај народ. Са друге стране, кнезови су могли управљати својим градовима само уз дозволу монголске власти. Сваки кнез је морао лично да оде код кана и представи му се, и да од њега добије јединствени документ који се звао „јарлик“.

Важно је имати у виду да су и канови и кнезови били заинтересовани да се становништво не диже на устанак јер је оно хранило и једне и друге. Исто тако се кановима није исплатило да неко други напада руске кнезове са Запада и одузме им земљу, као ни то да неки кнез постане превише јак „без канове дозволе“. Тако је, на пример, Бату-кан 1252. године послао на Стару Русију војсковођу Неврјуја да подржи „свога“ кнеза Александра Јарославича (Александра Невског) када се овај борио против свога брата Андреја и његових савезника. Неврјуј је похарао многе градове и одвео хиљаде Руса у заробљеништво, а кнез Александар је добио владимирску кнежевину и извршио попис становништва како би организовао убирање данка.

Постепено, од почетка 14. века, руски кнезови су сами почели да убирају данак од свог становништва јер су Руси у више наврата устајали против баскака (представника татарско-монголске власти), скупљача данка за Орду, захтевајући да они буду протерани из руских градова. Међутим, од средине 13. века Хорда је и сама почела да се цепа на ситније политичке ентитете, тако да је у њој већ било неколико „великих канова“, па је сваки велики кан од руских кнезова тражио данак и наметао се као онај који дели „јарлике“. Како пише историчар Николај Борисов, „велики кнез је морао или да смањује висину данка, или да га дели на равне части међу ’наследницима’, или да има посла само са једним од њих, а остале да третира као самозванце“.

Руски кнезови су наставили да учествују у ратовима на страни Татара, да позивају татарске „царевиће“ у своју службу, да склапају савезе са њима, да се жене татарским принцезама и удају своје ћерке за туранске главешине. Током 1250-их је у Стару Русију дошао Џингис-канов праунук, царевић Петар Ордински. Он се крстио и примио православље, а његов стриц, кан Берке, одобрио је то и послао му богате дарове. За руску властелу је било престижно ородити се са татарским племством јер су његови корени, како су сматрали Руси, сезали дубље у прошлост.

Те узајамне везе би се могле још дуго набрајати, списак је велики. Јасно је једно: оно што се уобичајено зове „јарам“ и подразумева ропску зависност Старе Русије од монголског или татарског сувереног властелина заправо су били односи исцепканих руских кнежевина са татарским кнежевинама.

Мишљење Николаја Карамзина да је монголска најезда „успорила“ развој Русије такође је дискутабилно. О томе ми имамо посебан текст.

Али зар руски кнезови нису убијани у Хорди? Јесу, исто као и кнезови Хорде у Русији

Цртеж. „Михаил Јарославич Тверски код Узбек-кана“.

Василиј Верешчагин.

Природно је да је Стара Русија била у конфронтацији са Хордом. Политичка зависност и плаћање данка не може се заснивати на пријатељству. Кнезови јесу одлазили у Хорду по „јарлик“ или на канов суд, који је арбитрирао у споровима међу кнезовима. Пре поласка је кнез остављао жени и деци завештање, свестан да у кановом седишту може бити погубљен, или га могу убити други кнезови. Тако је 1325. године у Старом Сарају кнез Дмитриј Михаилович звани „Грозне Очи“ ухватио и убио кнеза Јурија Даниловича и тиме осветио свога оца. Годину дана касније сам кнез Дмитриј је због самовољног обрачуна погубљен по наредби кана Узбека.

Ако ћемо право, односи између Руса и Монгола су и почели од убиства, када су руски кнезови побили монголске изасланике, што су Монголи доживљавали као страшан злочин. Кнезови Златне Хорде су и иначе убијани у Старој Русији. Један од најчувенијих је био Шевкал (Чол-кан), директан Џингис-канов потомак по мушкој линији. Он је жив спаљен у Тверском устанку 1327. године.

Па ипак, у целини гледано, Руси су зазирали од идеје да високе представнике Хорде држе као таоце или да их убијају, јер је Хорда могла сурово да их освети. Радије су указивали добродошлицу многобројним „татарским“ кановима и царевићима, чак и кад се Москва ослободила од зависности, и додељивали су им земљу, па чак и почасне положаје на царском двору. Усред Рјазанске земље је до краја 17. века постојао минијатурни Касимовски канат, и то само са једним циљем – да би његови страшни владари мирно дочекали крај свога живота.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!