У марту 1917. године у Русији је свргнута монархија и успостављен републикански облик владавине. То је међутим, заоштрило акумулиране социјалне, политичке и економске проблеме у земљи озбиљно ослабљеној учешћем у Првом светском рату.
У новембру 1917. године у Русији је се догодила друга револуција и на власт су дошли бољшевици. Међутим, велики део становништва није делио ставове фанатичних поборника социјализма. Зато се почетак Грађанског рата у овој земљи везује управо за 7. новембар 1917. године, дан када се догодио бољшевички преврат у тадашњој престоници руске државе Петрограду (Санкт Петербург).
Настојећи да што пре изведе Русију из Првог светског рата Лењинова влада је 3. марта 1918. године склопила мир са Немцима у Бресту. На основу његових сурових услова земља је изгубила целу Пољску, Украјину и Прибалтик. Такозвани „Срамни мир“ био је шокантан за руско друштво и значајно повећао број љутих противника совјетске власти, који нису били спремни да дају ни педаљ своје земље.
Тако је од лета 1918. године Грађански рат почео да се муњевито разбуктава на целокупној огромној територији Русије. Осим бољшевика и њихових непосредних политичких противника, у грађански сукоб. били су увучени бројни анархистички елементи, побуњеничке војске, „независне“ државе које су се појавиле у граничним областима срушене империје, као и западне земље које су одлучиле да извуку максималну корист из руског метежа.
До кулминације конфликта дошло је 1919. године када су најважније битке вођене на прилазима Москви и Петрограду. Крај крвавог сукоба везује се за успостављање совјетске власти на Далеком истоку 1922. године.
У Русији је на крају сигурну победу однео социјализам, што је имало колосалне утицај за целокупну историју двадесетог века.
У нашој рубрици можете да сазнате ко се све борио и за које циљеве у Грађанском рату, ко су били „црвени“, ко „бели“, а ко „зелени“, какву улогу су одиграли интервенционисти и зашто су бољшевици, на крају изашли као победници из овог страшној окршаја.
Присталице Владимира Лењина и партије бољшевика припадали су блоку такозваних „црвених“. Боја крви постала је симбол револуционарне борбе левог покрета, социјализма и комунизма.
У почетку су оружани ослонац нове власти били добровољачки одреди Црвене гарде. Крајем јануара 1918. године установљена је Радничко-сељачка црвена армија. Без обзира на назив војску ни у ком случају нису чинили само радници и сељаци, већ и представници различитих сегмената руског друштва, који су делили револуционарне идеале.
Заправо, велики број царских официра ступио је у службу у Црвеној армији у којој су називани „војним стручњацима“. Први врховни командант Оружаних снага Совјетске Русије постао је бивши пуковник императорске армије Јоаким Вацетис.
Велики ослонац бољшевицима у рату били су бројни партизански одреди који су деловали у непријатељској позадини. Оснивали су их локални партијски органи, али су стварани и стихијски, на иницијативу становништва.
Насупрот „црвенима“ у Грађанском рату налазили су се такозвани „бели“ (у време Француске револуције ова боја везивана је за њене противнике). Борили су се, како су бољшевици тврдили, за „власт цара, спахија и капиталиста“.
Међутим, у „белом“ покрету нису се сви клели у монархистичке идеје. Неприхватање бољшевичких идеја ујединило је присталице потпуно различитих политичких партија и праваца.
Имајући у виду специфичан карактер овог Грађанског рата, о прецизној линији фронта тешко је говорити. Ипак, постојали су поједини региони у земљи које су држале одређене супротстављене стране током готово целокупног сукоба.
Под јаком контролом совјетских власти налазили су се западни региони са Москвом и Петроградом, док су се, пак, „бели“ учврстили на југу на Дону, на истоку у Сибиру и на северу у Архангелску и Мурманску.
Трећа важна снага у Грађанском рату били су такозвани „зелени“. Припадали су им сељаци и козаци, као и најразличитији анархисти којима се ни „бели“ ни „црвени“ нису допадали.
„Зелени“ су избегавали мобилизацију у војскама непријатељских страна и бежали у шуме, па отуд и њихово име. Често су успевали да организују крупне војне формације и успоставе своју власт на великим територијама.
У Тамбовској губернији, јужно од Москве, избио је 1920. године велики устанак против бољшевика под вођством Александра Антонова. Његова Уједињена партизанска армија бројала је више од педесет стрелаца. Совјетске трупе уништиле су је с тешком муком.
„Зелени“ су се најчешће борили како против „белих“, тако и против „црвених“, али каткад и договарали са једном од непријатељских страна. Командант Револуционарне побуњеничке армије Украјине анархиста Нестор Махно неколико пута склапао је савез са бољшевицима, али, на крају поново улазио у сукобе, био поражен и побегао из земље.
Као последица Брестског мира немачке трупе су окупирале целу Украјини и Балтички регион (Пољска је већ била под њиховом контролом). Тек после Новембарске револуције 1918. године и свргавања цара почели су да напуштају територију бивше Руске империје.
Брестски мир довео је и до интервенције великих размера сила Антанте у Русији. Савезници су планирали да врате руску војску на бојно поље и подржали су (између осталог и оружјем) „беле“ који су обећали да ће после освајања власти ратовати против Немаца до коначне победе. Одређени војни контигенти Британаца, Француза, Американаца, Италијана, Канађана, Аустралијанаца и Грка искрцали су се у лукама на југу, северу и истоку земље.
Антанта ни после Првог светског рата није много журила да евакуише своје трупе, настављајући да у руском хаосу трага за својим политичким и економским бенефитима.
Интервенционисти су се држали даље од региона интензивних борбених дејстава, водећи борбе углавном против партизана. Земљу су почели да напуштају у другој половини 1919. године, када је већ било јасно да је Бели покрет осуђен на пропаст.
У Русији су најодлучније покушавали да се задрже Јапанци. Они су планирали да покоре огромне територије Далеког истока и Сибира све до Бајкалског језера, директно, или путем стварања марионетске државе.
Без могућности да ступе са јапанским интервенционистима у отворен оружани сукоб, бољшевици су их потискивали са својих територија дипломатским методама и снабдевањем партизанског покрета у непријатељској позадини. Притом окупирани северни Сахалин успели су да врате тек 1925. године.
Грађански ратови се по правилу одликују изузетном окрутношћу, па ни сукоб у Русији није био изузетак. Насиље према класним непријатељима и контрареволуционарним елемената било је у Совјетској Русији установљено на државном нивоу, декретом „О црвеном терору“ донетом 5. септембра 1918. године.
Укупно два милиона људи били су жртве „црвеног“ терора који је власт oдобрила. Од такозваног „белог“ терора животе је изгубило више од пола милиона људи. Мањи број жртава није имао везе са хуманошћу бољшевичких противника него са чињеницом да су се под њиховом контролом налазили мање насељени региони.
У суровости противници нису заостајали један за другим. Репресивна политика лидера „белих“ на истоку земље, адмирала Александра Колчака, довела је до великог устанка у позадини његових војски, што ће и бити један од главних узрока пада режима самопроглашеног Врховног владара Русије.
У терору су учествовале и снаге интервенциониста. Они на души носе више од 111 хиљада убијених Руса.
Један од главних узрока пораза „белих“ у Грађанском рату била је неусклађеност њихових снага. Налазећи се на великим растојањима генерали нису могли успешно да координирају међусобна дејства. Осим тога различите антисовјетске војне формације повремено су се бориле једне против других.
Код „белих“ није било политичког јединства, нити икакве јасно формулисане идеологије (осим антибољшевизма и суверености државе) која би могла да допре до свести становништва.
Бољшевици су пак имали разрађене политичке, социјалне и економске програме и знали да воде ефикасну пропаганду. У рукама „црвених“ нашли су се густо насељени индустријски региони земље, у којима су они каткад бруталним методама успевали да изграде структуру грађанске и војне управе. Такође, врло брзо су успели да успоставе систем обуке командног састава и техничких стручњака, и поред тога привукли у своје редове око седамдесет одсто официра бивше царске војске.
У Грађанском рату једино је бољшевицима пошло за руком да остану монолитна сила. Реаговали су ефикасно на претње из свих праваца и у тренутку пребацивали своје снаге на њихово уклањање. Пошто је разбила Колчака на Уралу у пролеће 1919. године, Црвена армија је у јесен успела да одбије офанзиву Оружаних снага Југа Русије Антона Деникина на Москву и Северозападне армије Николаја Јуденича на Петроград. После низа тешких пораза Бели покрет је практично био осуђен на пропаст.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
