Зашто су опричници, припадници личне гарде Ивана Грозног, били монаси?

Временом је њихов број порастао на шест хиљада. Као у некој серији жанра фантастике, њих су обједињавале монашка послушност и заједничке црквене службе у храму затвореном за остали свет, који се налазио у утврђеној царској резиденцији. Ступајући у овај „ред“, многи су се одрекли својих породица.  

Шта значи „опричнина“? 

„Оприч“ значи „осим“. И пре Ивана Грозног ова реч је означавала остатак имања који је добијала удовица преминулог кнеза као своје лично власништво. Сву осталу имовину кнеза добијали су његови синови, „оприч“ оног дела који је остајао удовици. Тај део имовине називао се „опричнина“.

Sputnik

Андреј Курпски, противник Ивана Грозног, опричнике је називао „кромешники“, алудирајући на израз на руском језику „ад кромешни“ (несносни пакао) који су они стварали. „Добро је познато да се у руским народним говорима израз 'кромешники' користи за означавање читаве силе злих духова, као и бића која насељавају онострани свет“, пишу историчари Игор Курукин и Андреј Буличев у истраживању свакодневице опричника. Тако да су опричници, према изворној замисли Ивана Грозног, били оличење освете.

Зашто је цар увео опричнину?

Помоћу опричнине Иван Грозни се борио против тадашњих „олигарха“. Велепоседници, пре свега угледни кнежеви из династије Рјуриковича, контролисали су приходе и становништво на огромним територијама. Они су пружали отпор увођењу пореза од стране царa, слању чиновника из центра државе, желећи буквално да обављају све послове својом влашћу, као у стара времена кнежева.

Јавно власништво

После више од 15 година борбе са елитом Иван Васиљевич је донео максимално сурову одлуку, да територију царства подели на два дела: опричнину и земшчину. У опричнину је узео само оне земље и оно племство које му се заклело на личну верност. А у земшчину је сместио све остале. 

Како је функционисала опричнина?

За цара је представљало проблем то што је племство слабо и нерадо учествовало у ратним походима. А управо кнежеви и бољари чинили су војску руског царства. Овај недостатак се јасно показао приликом Казањског похода. Највећи историчар бољарства Александар Зимин потврђује: угледне војсковође су се непрекидно расправљале о томе ко је бољи и ко треба коме да буде потчињен. И у таквој расправи су губили време уместо да заузму Казањ! Цар је с великим напором разрешио ове спорове који су се водили за положај у војсци. А онда му је то дојадило, јер таквом војском је било немогуће рационално командовати!

Теодор де Бри/Јавно власништво

Цар је увео опричну војску и у њој окупио такође више слојеве: кнежеве, племство и „бољарску децу“ (ситних племића). Али не из Москве, него из древних градова: Суздаља, Вјазме, Можајска и других. Цар Иван је војницима наредио да се пријаве лично њему и сам их је испитивао о рођацима, служби и везама. Притом је то било унакрсно испитивање, јер су други људи из истих области могли да потврде или оповргну сведочења првих. Такође су испитивани кључари, пекари, месари, коњушари, све слуге које ће служити у резиденцијама „опричника“, њиховим утврђењима и градовима. Нико из земшчине није могао бити укључен.

Резултат је био то што је опрична војска увек била „без положаја“ и што се потчињавала искључиво и лично цару. Московске војводе и кнежеви нису могли да им командују.

Од чега су живели опричници? Цар је просто лично одабрао најбољу земљу богатих кнежева и бољара, а њих и њихове породице истерао и дао им земљу у другим крајевима царства. Био је то опрични терор ради уништавања московске елите.

Иван Грозни

Клавдиј Лебедев/Јавно власништво

Припадници опричнине заклињали су се на верност: „Кунем се такође да нећу јести ни пити са земшчином и да са њима нећу имати никакве везе“ – сведочили су ливонци Јохан Таубе и Елерт Крузе, који су служили у Москви. Опричник Хенрих Штаден је додао: „Према заклетви опричници нису могли да разговарају са земскима, нити да с њима ступају у брак. А ако је опричник имао мајку и оца у земшчини, није никада смео да их посећује.“ Опричници су сами строго пазили да се ова правила поштују. Штаден је забележио да би, ако затекну колегу да разговара са земским, други опричници обојицу убили на месту.

Таубе и Крузе су забележили: „Када опричник и земац... треба да се сретну, опричник хвата земца за врат, води га у суд, мада га никад раније није видео и није говорио с њим, жали се да га је овај срамотио, као и опричнину; и мада велики кнез зна да се то није догодило, тужитељу се признаје правда и он добија све имање туженог, а овога бију, водећи га улицама, а затим му одсецају главу или га бацају у тамницу до смрти.“

Како је изгледао и где је живео опричник?

„Опричници (или одабрани) морали су при јахању да имају препознатљив и уочљив знак распознавања и то: псеће главе око коњског врата и метлу на дршци бича. То је значило да прво уједају као пси, а затим чисте све сувишно из земље. Пешадинци су сви морали да носе грубе сиротињске или монашке одоре постављене овчијим крзном, док им је одећа испод морала бити од сукна везеног златом постављеног крзном куне или самура“, пишу Таубе и Крузе. Истакнимо да ни коњи опричника нису били било какви. Не може сваки коњ да иде, не обраћајући пажњу на одрубљену псећу главу која му виси око врата.

Јавно власништво

„Сва браћа... морају носити дуге црне монашке штапове са оштрим врховима, којима могу оборити сељака с ногу, као и дуге ножеве испод горње одеће, дужине једног лакта, па и дуже, како, када пожеле да убију неког, не би морали да траже џелате и мачеве, него да имају код себе све спремно за мучење и погубљење“, пишу они.

Опричници су патролирали улицама Москве и других великих градова у четама од по 10-20 људи. „Свака поједина чета је циљала бољаре, државне људе, кнежеве и крупне трговце. Ни један од њих није знао своју кривицу, а још мање време своје смрти и уопште да су за нешто осуђени. И свако је ишао, ништа не знајући, на посао, у судове и канцеларије“, описивали су Таубе и Крузе терор опричнине.

Наравно, нису свих 1.000 или 6.000 опричника припадали „монашком реду“. Њега је чинио само врх опричнине – од 100 до 300 људи. Они су живели са царем у Александровском насељу и заиста су по начину живота били налик на монахе, међу којима је Иван преузео улогу „игумана“.

Сергеј Бобилев/TASS

Сваког јутра у 4 сата Иван Грозни је заједно са „пономаром“ Маљутом Скуратовом звонио у звона. Сав „ближи опрични двор“ одмах се окупљао у цркви. Онима који се не би појавили следовала је казна: осам дана епитимије, без обзира на углед и чин. Од четири до седам сати цар и братија су певали у цркви, затим су правили паузу од сат времена и од осам до десет настављали појање. Након тога би уследила трпеза: „Он, као игуман, остаје да стоји, док остали једу“, пишу Таубе и Крузе. „Сваки брат треба да донесе пехаре, судове и тањире на сто, и сваком се сервира јело и пиће, веома скупо од вина и меда, а што не може да поједе и попије, треба да однесе у судовима и тањирима и подели сиротињи, али, како се већим делом дешавало, то су односили кућама. Када је трпеза завршена, игуман седа за сто. Након тога ретко прође дан да не оде у тамницу где се увек налази много стотина људи.“

После дневних послова који су се заиста често састојали од саслушања и истрага са мучењима, цар је одлазио за вечерњу трпезу – она је била комбинована са молитвом и трајала је до 9 часова. „Након тога он одлази у спаваћу собу, где се налазе три слепа старца која га опслужују“, пишу Таубе и Крузе. Тако се завршавао царев дан у опричној тврђави.

Како је окончана опричнина?

Опричнина није постигла свој циљ. Цар није успео да пољуља моћ московске властеле и великих земљопоседника. Он је просто у земљи проширио „кромешнике“ или „ђаволу војску“, који су пре свега пљачкали обично становништво. По прорачунима историчара Степана Веселовског, на једног бољара или човека из царског двора ишле су три-четири обичне спахије, а на једног државног службеника десетак људи из народа.

Sergey Ashmarin (CC BY-SA 3.0)

1571. године Москву је напао кримски кан Девлет-Гиреј. Опрична војска која се до тог времена већ потпуно распала просто се препала и није се појавила да брани град. Окупио се само један пук опричника, док је земшчина дала пет пукова. Москва је спаљена.

Након тога цар Иван је укинуо опричнину. Тада је већ имао веће проблеме, које је, између осталог, извала и опричнина: Заједница Пољске и Литваније је победила у Ливонском рату, док су Швеђани заузели неколико утврђења и одбијали да их врате. Царство Ивана Грозног је очекивало тешко доба.   

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!