Како је у Немачкој настао социјалистички град Стаљинштат

„У име владе Немачке Демократске Републике свечано објављујем: први социјалистички град у Немачкој Демократској Републици носиће име Стаљинштат“, изјавио је генерални секретар ЦК СЕПГ (Јединствене социјалистичке партије Немачке) Валтер Улбрихт 7. маја 1953. године.  

Првобитно је град металурга требало да буде назван у част „великог сина немачког народа“ Карла Маркса, али након смрти „вође народа“ 5. марта 1953. године намера руководства СЕПГ је промењена. Нови град је добио име Стаљина, док је Хемниц променио назив у Карл-Маркс-Штат.

„Челик-хлеб-мир“

После поделе Немачке на окупиране зоне Рурска област, која је била центар тешке индустрије у земљи, постала је део Западне Немачке. Тако да је Источна Немачка остала без иједног металуршког концерна.

На трећем конгресу СЕПГ у јулу 1950. године донета је одлука о изградњи сопственог металуршког завода. Такође је усвојен закон о изградњи и обнови градови Источне Немачке. У документу је прописано „16 принципа урбанизма“, где је у трећој тачки наведено да „градове у значајној мери гради индустрија ради индустрије“.

Тако је у Источној Немачкој саграђен Металуршки завод „Јосиф Стаљин“,  а затим и град Стаљинштат.  

Као место изградње завода изабрана је локација на обали реке Одре, на граници са социјалистичком Пољском. У случају да хладни рат пређе у „ватрену“ фазу, предузеће би се тако нашло у дубини источног блока.  

1. јануара 1951. године министар тешке индустрије Источне Немачке Фриц Зелбман је положио камен темељац прве високе пећи. Парола изградње биле су речи „челик-хлеб-мир“. А већ 19. септембра завод је почео са радом.

Модел светле будућности

Стаљинштат је био први плански град у Источној Немачкој. Саграђен је ни из чега на територији јужно од фабрике. Био је то један од најважнијих грађевинских пројеката у Источној Немачкој, који је требало да постане модел нове социјалистичке епохе.

„Циљ урбанизма је хармонично задовољење потреба човека за радом, становањем, културом и одмором“, наводи се у „16 принципа урбанизма“. У Стаљинштату је све искомбиновано: зоне за одмор са ресторанима и кафеима, обданишта и школе, спортски терени.

Озелењавање стамбених квартова је омогућило да се они одвоје од завода. Стаљиншат је требало да буде модел светле будућности, град-утопија, који прославља благостање радничке класе. 

Специфичност овог града било је потпуно одсуство цркава и приватног власништва.

Од стаљинског ампира до зграда од бетонских панела

Град је 1952. године посетио генерални секретар ЦК СЕПГ Валтер Улбрихт, како би лично проверио како се одвија изградња стамбених зграда. Међутим, оно што је видео није му се допало. Станови су, наиме, били мали, а плафони ниски. Смењен је главни пројектант и улице су почеле да се пуне зградама у стилу стаљинског ампира, које су подсећале на московске грађевине тог времена.

Генерални план Стаљинштата је задовољавао све каноне новоградње СССР-а: у центру се налазио главни трг са градском већницом, а од трга се пружао централни проспект – Лењин-алеја. Око центра су подизани стамбени квартови. По изгледу је подсећао на неки совјетски град.

Али већ 1955. године у СССР-у је донета одлука „О отклањању свега сувишног у пројектовању и изградњи“. Био је то крај стаљинског ампира. Буџет за изградњу немачког града је смањен, многи пројекти су поједностављени, па су нови рејони били препуни типичних зграда од бетонских панела.

Почетком шездесетих година у Совјетском Савезу је почео период дестаљинизације, који је захватио и Источну Немачку. Стаљинштат је 1961. године променио име у Ајзенхитенштат – град металуршког завода. Локални становници су назив скратили у Хите, што се може превести као „колиба“.