Шта би урадио Хитлер са становништвом СССР-а да је победио?

Немачке трупе су 22. јуна 1941. године прешле западну границу Совјетског Савеза, извршиле успешан пробој одбране Црвене армије и кренуле у правцу Лењинграда, Москве и Кијева. Релативно брзо су Немци окупирали велике територије Украјине, Белорусије и Балтика.

Добро се зна да је немачка команда 1941. године планирала заузимање совјетске престонице, али им то није пошло за руком. Наредне године Вермахт се намерио на Волгу, Стаљинград и Кавказ са његовим богатим нафтним пољима.

А који је био коначни циљ Хитлеровог „похода против бољшевизма“? Где је немачка армија планирала да се заустави? И каква би била судбина СССР-а у случају пораза?

Освајање

Keystone-France/Gamma-Keystone via Getty Images

Нацисти су били свесни да неће моћи да окупирају целу совјетску територију до обала Тихог океана. „Због изузетне величине територије Русије апсолутно је немогуће потпуно њено освајање“, истакао је начелник Врховне команде Вермахта, генерал-фелдмаршал Вилхелм Кајтел.

Планирано је да Црвена армија буде потучена за 6-10 недеља, и да после њеног слома немачке трупе дођу до линије Волга – Архангелск. Ту је, у складу са планом операције „Барбароса“, требало да се направи заштитна „баријера против Азијске Русије“. „Последње индустријско подручје које Русима остаје на Уралу моћи ће да се неутралише помоћу авијације“, писало је у документу.

Немачке патроле у Стаљинграду.

Mondadori via Getty Images

Међутим, после значајних ратних успеха Вермахта ова оперативно-стратешка граница је брзо померена даље на исток, све до Уралских планина. „Безбедност Рајха ће бити осигурана тек када западно од Урала не остане ниједна туђа војна јединица; о безбедности тог простора... бринуће се Немачка“, изјавио је Хитлер 16. јула 1941. године.

Претпостављало се да ће сломљени СССР без кавкаске нафте (налазишта у Сибиру још нису била откривена) једноставно нестати са политичке карте Европе, а његови остаци ни на који начин неће представљати опасност по Немачку. Поред тога, Руси ће изгубити и цео Далеки исток и део Сибира, све до језера Бајкал, јер је све то, према стратешком плану „Кантокуен“, требало да заузме Јапан.

Хитлер је планирао да награди и своје европске савезнике – да Финцима препусти јужну Карелију и територију Лењинграда (пошто буде сравњен са земљом), а Румунима Бесарабију и део Украјине.

Нацистичко руководство није имало јасну представу какво ће бити административно уређење окупираних територија. Једни региони би касније припали непосредно Трећем рајху, други би имали висок степен зависности, трећи би имали статус „војне колоније“, итд.

Ржевска операција. Жена плаче на рушевинама родног села које су Немци спалили.

Олег Кноринг/Sputnik

На окупираним територијама су формирани рајхскомесаријати, административне јединице које су се бавиле тоталном пљачком становништва. Рајхсмаршал Херман Геринг, који је био одговоран за економску експлоатацију совјетских територија, изјавио је следеће: „На истоку имам намеру да пљачкам, и то ефикасно. Све што на истоку може затребати Немцима треба муњевито одузети и допремити у Немачку“.

Колонизација

Борбена дејства су још била у току и Црвена армија још увек није била сломљена, а у Трећем рајху су увелико прављени планови како ће бити коришћен стечени „животни простор“, и како ће га Немци насељавати. Многе институције су предлагале своје пројекте германизације совјетских територија, између осталих Главна управа империјалистичке безбедности, Министарство источних територија, Немачки раднички фронт и Врховна команда Вермахта.

Деца у логору смрти „Мајданек“

Sputnik

Колективним напорима неколицине институција припремљен је такозвани Генерални план „Ост“, који је само делимично сачуван. У њему се тврдило да 30 година након завршетка рата на европској територији бившег СССР-а треба да остане највише 14 милиона староседелаца који ће бити под немачком контролом. Осталих 40-50 милиона људи ће бити пресељено у Западни Сибир. Планирано је да „васпитани у европском духу“ балтички народи (пре свега Естонци и Летонци) буду понемчени.

Не чекајући фазу „принудне сеобе“, нацисти су од првих дана рата кренули са физичким уништавањем становништва „непожељне расне припадности“. Почињена су масовна погубљења становника јеврејског и ромског порекла, као и политичких кадрова Црвене армије. Намерно је организована и глад на окупираним територијама, услед чега је седам милиона људи изгубило живот у логорима за ратне заробљенике и у Лењинграду за време опсаде.

Немачки војници, операција „Барбароса“, 1941.

Getty Images

Представник правне службе у главном Хитлеровом штабу Хенри Пикер забележио је мисли свога шефа везане за германизацију бивших совјетских територија: „Циљ његове источне политике је да у перспективи освоји тај простор и прилагоди га тако да се у њему насели сто милиона припадника германске расе. Треба уложити све напоре и са непоколебљивом упорношћу слати тамо један по један милион Немаца. Најкасније кроз десет година он жели да добије рапорт да на источним територијама које је Немачка припојила, или које су наше трупе заузеле, живи најмање двадесет милиона Немаца“.

Становништво Лењинграда напушта своје бомбардоване станове.

Борис Кудојаров/Sputnik

„Приликом насељавања руског простора ми морамо да обезбедимо ’сељацима империје’ необично раскошан стамбени простор“, рекао је фирер у септембру 1941. године. „Немачке институције треба да буду смештене у велелепним здањима, у губернијским дворцима. Око њих ће се гајити све што је Немцима потребно за живот. Око града у радијусу од 30-40 километара низаће се прелепа немачка села спојена најбољим путевима. Биће то други свет, у коме ће Русима бити дозвољено да живе како им је воља. Али под једним условом: да господа будемо ми“.

За руску децу је било планирано да похађају народну школу, али само четири разреда. Њима је, по мишљењу нацистичких идеолога, било довољно да знају како да напишу своје име, да изброје до 500 и добро запамте да „Господ Бог захтева од њих да слушају Немце, да буду честити, вредни и пристојни“.

Жене спроводе заробљене Немце.

Виктор Тјомин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Становништво би се срозало на примитиван ниво и физички би ослабило (јер би било лишено квалитетне медицинске помоћи), тако да би се њиме управљало по принципу „завади па владај“. „Русу из генералног комесаријата Горког требало би усадити осећај да се он по нечему разликује од Руса из генералног комесаријата Туле“, сматрао је Ерхард Вецел из Министарства окупираних источних територија.

Рад на пројектима колонизације територије СССР-а настављен је током читавог рата, чак и када је ратна срећа коначно окренула нацистима леђа. У априлу 1945. године совјетска артиљерија је већ гађала Берлин, а Хитлер је за трпезом још увек размишљао о „животном простору“ немачке нације на истоку.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!