Шта се догодило са командантом батаљона? Истинита прича о чувеној фотографији

Фотографија ратног дописника Макса Аљперта „Командант батаљона“ са командиром који предводи војнике у бој један је од симбола Другог светског рата, исто као и Халдејева „Застава Победе над Рајхстагом“ или „Мајка Отаџбина зове“. Аљпертова фотографија нашла се на насловним странама неколико америчких часописа, а такође се појавила 1985. године на поштанској марки Републике Конго.

Аљперт ју је начинио 12. јула 1942. године на Јужном фронту, за време битке код Ворошиловграда (данашњег Луганска). Сматрао је да је на њој приказан командант батаљона, па јој је тако и дао име. Истинита прича о човеку са снимка откривена је тек седамдесетих година.

Последња фотографија у животу

Макс Аљперт је у мемоарима 1962. године описао како је настао овај снимак. У штабу су га упутили у батаљон који је први пут стигао у прве борбене редове да одбије контранапад. Фотограф је дошао у ровове и потражио командира.

„Био је то једноставан, комуникативан човек, који је пре рата радио у уреду неке фабрике“, записао је Аљперт.

Али фотограф није хтео војницима да смета у припреми за тежак дан пред њима и није постављао превише питања: „Војници су се, разговарајући у по гласа, усредсређено припремали за предстојећи окршај, чистили су и проверавали оружје, муницију, писали писма породицама... Од команданта батаљона сам добио дозволу да се у тим одлучујућим моментима непрекидно налазим покрај њега.“ 

Пред сам напад командант батаљона се придигао из рова, подигао руку држећи пиштољ ТТ високо над главом и издао наређење за напад. „Људи су са гласним узвиком 'Ура!' кренули напред... тај тренутак сам успео да ухватим... неколико минута касније војници су један другом шапатом преносили 'Командант је убијен!' Нисам стигао да сазнам његово презиме, јер су ме хитно позвали у штаб пука“, записао је Аљперт.

„Командант батаљона“

Макс Альперт/Sputnik

Тридесет година касније

Фотографија последњих минута живота такозваног команданта батаљона била је једна међу неколико стотина снимака начињених тог дана. Притом она није објављена у новинама за време рата. Дуго је провела лежећи у личној архиви фотографа, све док се ипак није нашла у листу „Правда“ 1974. године поводом обележавања годишњице Победе.

Након тога Аљперт је добио на стотине писама из читаве земље. Њихови аутори су тврдили да се на фотографији налази њихов рођак. Најмање један ветеран је на том снимку препознао себе. У једном писму из Запорожја тврдило се да је на снимку 36-годишњи млађи политички руководилац Алексеј Гордејевич Јеременко, који је нестао 14. јануара 1942. године. Новинар не би уопште обратио пажњу на то писмо (посебно с обзиром да је постојало неслагање у датумима: свој снимак он је начинио шест месеци касније) да није било једне посебне околности: уз писмо су биле приложене фотографије на којима је препознао свог „команданта батаљона“.

Аљперт је иницирао истрагу која је трајала две године. Новинар је тражио још фотографија и проверавао податке о „несталом“ политичком руководиоцу Јеременку. Испоставило се да је у истом батаљону, раме уз раме са његовим „командантом батаљона“, ратовао и човек истог презимена као он – кадет Јеременко, који је притом носио исте иницијале. Овај кадет Јеременко је заправо нестао на зиму 1942. године. А затим је вест о његовом нестанку грешком јављена рођацима „команданта батаљона“.

Ко је био чувени командант батаљона

Алексеј Гордејевич Јеременко, око 1940-те

Јавно власништво

36-годишњи политички руководилац Алексеј Јеременко рођен је у породици са много деце. Са 14 година се запослио у железници како би помогао породици. Ускоро је прешао да ради у фабрици, а затим је градио партијску каријеру као председник колхоза „Авангард“. Под његовом надлежношћу биле су фарме за узгој крава, свиња и коња.

Када је почео рат, Јеременко је због свог посла имао потврду да не мора да иде на фронт. Али није желео да седи у позадини и прикључио се борби као добровољац. На лето 1942. године служио је као млађи политички руководилац, а не командант батаљона, што је дужност која одговара чину поручника. Али последњег дана свог живота замењивао је рањеног командира чете, преузевши на себе обавезу да војнике поведе у напад. Зато је фотограф грешком помислио да је он командант батаљона.

Алексеј Јеременко је сахрањен у заједничкој гробници поред села Хорошеје у Луганској области. Касније му је подигнут споменик начињен по мотивима чувене фотографије. Његова силуета је изгравирана на руским кованицама из 1995. године и приказана на поштанској марки и сатовима „Победа“ из 1985. године.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!