Никита Хрушчов
Након што се у септембру 1953. године нашао на челу земље, Никита Хрушчов је на том положају остао једанаест година. Током његове владавине дошло је до кључних промена у совјетском друштву као што су дестаљинизација, делимична либерализација друштвеног живота („отопљавање“) и Карипска криза.
Највишој политичкој елити Совјетског Савеза Хрушчов се прикључио у послератним годинама, када је 1938. године постао први секретар ЦК КП Украјине, а 1939. године члан Политбироа (руководећег органа парије). После напада Немачке на земљу Никита Сергејевич је био члан ратног савета низа фронтова, укључујући Југозападни, Јужни, Вороњешки и Стаљинградски.
Макс Аљпер/Sputnik
Ратни савети су били органи руководства који су оцењивали ситуацију и одлучивали о кључним питањима организације ратних дејстава, команде, обуке и снабдевања војске. У састав ових савета улазили су командант фронта, начелник штаба, политички радници и низ других функционера.
„Сећам се како је огроман политички и организациони посао у време тешких борби у околини Кијева обављао Никита Сергејевич Хрушчов“, присећао се маршал Иван Баграмјан на лето 1941. године: „Будући редовно присутан како у фабричким постројењима, тако и у првим борбеним редовима, Хрушчов је уживао огромно поверење становника Кијева и војске, вешто усмеравајући њихову делатност ка победи.“
Ипак, том приликом победа је изостала. У септембру је град пао, а велика формација совјетских снага нашла се у обручу. Још раније су Хрушчов и неколико команданата војске предлагали да се Кијев напусти, а одбрана постави на левој обали Дњепра, али Стаљин није хтео ни да чује за могућност да се престоница Украјине без борбе преда непријатељу.
У мају 1942. године Црвена армија је кренула у офанзиву код Харкова, која се завршила потпуном катастрофом и губитком 270 хиљада војника. Улога Хрушчова као члана ратног савета Југозападног фронта у тим догађајима оцењена је на различите начине. Према једној верзији, када се појавила опасност да ће снаге остати одсечене и опкољене, он је покушао да убеди Стаљина да обустави операцију, али овај није променио свој став. Према другој, Никита Сергејевич је и сам био категорички против тога да се операција обустави, све док није било касно.
Генерал Семјон Иванов овако се присећао Хрушчовљеве активности за време битке за Стаљинград: „Тај пуначак човек ниског раста са добродушним осмехом увек је био, ако се тако може рећи, стабилизатор ситуације унутар круга команданата који су руководили војском у Стаљинградској бици. Ситуација је била затегнута, сви су радили буквално до изнемоглости, зато је често долазило до нервног растројства, међусобни односи су се заоштравали. Никита Сергејевич је изгледа успевао да предосети такве тренутке и одмах проналазио одговарајући тон којим би смиривао сукобљене људе... Много је чинио и на пољу организације снабдевања фронтова производима из стаљинградских фабрика. Стално је посећивао радничке колективе, помагао да се хитно реше питања сарадње предузећа и свих градских служби.“
Током рата Никита Хрушчов је добио Орден Кутузова и Орден Суворова. Победу је дочекао у чину генерал-лајтнанта.
Леонид Брежњев
Леонид Брежњев, који је 1964. године Хрушчова свргнуо са политичког Олимпа, владао је све до своје смрти 1982. године. Дуги период његове власти често се назива „епоха стагнације“. За њу су карактеристични релативна стабилност свих сфера државног живота, прилично висок стандард живота грађана и одсуство озбиљних друштвених потреса, али истовремено и значајно успоравање темпа економског развоја земље.
До почетка рата Брежњев је развијао успешну политичку каријеру у Дњепропетровску. Заузимао је управо војнополитичке функције у Црвеној армији, у чије редове је мобилисан у јуну 1941. године.
Јаков Халип/Sputnik
Ратни дописник листа „Краснаја звезда“ Павел Тројановски дочекао је Леонида Иљича на јесен 1942. године на Северном Кавказу: „Бригадни комесар (што је отприлике одговарало војном чину пуковника – прим.) Брежњев испунио је неколико важних задатака ратног савета. И то је учинио беспрекорно!.. Чуо сам да је друг Брежњев био међу првим политичким радницима који су добили Орден Црвене заставе!“.
Најупечатљивија епизода из ратне биографије Брежњева била је битка за Новоросијск 1943. године. Одред морнаричке пешадије 18. армије, у којој је Леонид Иљич био начелник политичког одељења, 4. фебруара је освојио мали мостобран на обали Цемеског залива.
Совјетска војска је држала мостобран, који је добио назив „Мала земља“, током 225 дана све до потпуног ослобођења града. Више десетина пута Брежњев је десантним бродовима прелазио овамо у саставу војске и учествовао у борбеним дејствима.
Једном је чак морао да замени погинулог митраљесца и задржи непријатељску пешадију све до доласка помоћи. „Цео свет се за мене тада свео на уски појас земље преко које су се примицали фашисти. Не сећам се колико дуго је све то трајало. Само једна мисао је обухватила читаво моје биће: зауставити их! Као да нисам чуо грмљавину битке нити команде које су се разлегале у мојој близини... Запазио сам само у неком тренутку да падају и они непријатељи које нисам гађао. То су ватру отворили борци који су нам стигли у помоћ“, записао је Леонид Брежњев у својој књизи „Мала земља“.
Брежњев је крај рата дочекао у чину генерал-мајора. 24. јуна 1945. године учествовао је у Паради Победе на Црвеном тргу, нашавши се на челу комбиноване колоне снага 4. Украјинског фронта заједно са командантом фронта генералом Андрејем Јеременком.
Јуриј Андропов
Два дана после смрти Леонида Брежњева, 12. новембра 1982. године, председник КГБ-а СССР-а Јуриј Андропов нашао се на челу огромне државе. Нови генерални секретар ЦК КПСС неодложно је приступио свеобухватној борби против корупције и започео дубинске економске реформе у земљи, што ипак није успео да доврши. Будући тешко болестан, преминуо је петнаест месеци након преузимања дужност.
За разлику од свог претходника Јуриј Владимирович није учествовао у борбеним дејствима. Још 1936. године је због дијабетеса и слабог вида ослобођен служења војног рока. Касније су се томе придодали озбиљни проблеми са бубрезима. Ипак, Јуриј Владимирович је дао свој допринос Победи над нацистичком Немачком.
Sputnik
Млади партијски радник је 1940. године упућен у Карело-Финску ССР, основану после окончања Зимског рата против Финске. Међу његове задатке спадало је руковођење омладинским комунистичким покретом нове републике.
Након почетка рата и окупације значајног дела Карело-Финске ССР од стране финске и немачке војске Андропов се бавио селекцијом и обуком омладине за слање у партизанске одреде, у илегални и обавештајни рад. Будући шеф државе је тад носио илегално име „Мохиканац“.
У предлогу за додељивање Ордена Црвене заставе од 23. септембра 1944. године Јуриј Владимирович је окарактерисан на следећи начин: „У време Великог отаџбинског рата друг Андропов је обавио велики посао на пољу развоја партизанског покрета и оснивања комсомољске илегале на привремено окупираној територији Карело-Финске Републике. У периоду од 1941. до 1943. године... уз директно учешће друга Андропова обучено је и упућено у партизанске одреде Карело-Финске ССР преко 400 комсомољаца и младих, осим тога око 50 одговорних комсомољских радника је послато у непријатељску позадину у својству организатора комсомољске илегалне активности и агитатора... Током две године Централни комитет Лењинског комунистичког савеза омладине Карело-Финске ССР је за окупирано становништво штампао и дистрибуирао велику количину летака, велики број књига, брошура, новина.“
1944. године Јуриј Андропов се вратио у ослобођену престоницу републике – Петрозаводск. У потпуности се посветио партијском раду што га је скоро четрдесет година касније довело на чело државе.