А од чега су Московљани деветнаестог века бежали у природу? Пре свега од прашине и песка који су, кад почне топло време, покривали улице старе престонице. Чак и у центру само је неколико улица било калдрмисано, док су све остале подсећале на сеоске земљане путеве. После проласка сваке кочије подизао се облак горке жуте прашине. Зато су људи места за уживање тражили у предграђима тог времена: у рејону Сокољники или Петровом парку.
Царицино, Кусково, Воробјови Гори, Кузминки и Коломенско нису чак били ни предграђа, него приградски паркови и шуме.
Наводимо пет најпопуларнијих места за забаву становника Москве из доба пре Октобарске револуције.
Место: савремени Новински булевар – Смоленски кеј
За кога: за све слојеве друштва
Врста забаве: за обичан народ вашарске представе и посластице, а за племство вожња кочијама
Весеље се одржавало током недељу дана после Васкрса у рејону данашњег Новинског булевара, на пространој пољани на обали реке Москве (савремени Смоленски кеј). Центар догађања за обичан народ била је велика шатра са зеленом јелком на врху, што је био знак да се ту продаје алкохол.
На пољани су биле постављене крчме, покретне менажерије, вашарске шатре, продавали су се слаткиши. Један савременик је записао да су 1841. године ту радила два рингишпила, 11 љуљашки, 10 вашарских барака са различитом понудом. Забава је била доступна чак и најсиромашнијима. Наиме, трећег дана све вожње и представе су биле бесплатне.
Четврти дан весеља у Новинском било је резервисан за високо друштво. На специјално организованој кружној стази била је приређена вожња кочијама и то током дана за трговце, а увече за аристократску елиту. Петар Вистенхоф је овако описао тај дан: „Редови кочија одлазе у Новинско, најпре трговци, а нешто касније племство, и вожња кочијама траје све до заласка сунца. Младићи, као птице на гранама, седе по огради круга, галаме, критикују, разгледају лепе Московљанке, прилазе кочијама и ако се кицошу дама допадне, онда, налактивши се поносно на дршку вратанаца на кочијама и живописно забацивши преко рамена скуте свог модерног огртача, младић прати кочије и обасипа даму својим француским комплиментима, понекад са знатним граматичким и емотивним омашкама.“
Место: Петров парк и његова околина
За кога: племство
Врста забаве: показивање кочија, коња и себе самих
Парк је званично настао приликом обнове Москве после пожара 1812. године према плану шкотског пејзажног архитекте Адама Менеласа. У ту сврху су откупљена имања која су окруживала Петров „путни“ дворац (подигнут 1782. године), направљене су три стазе са дрворедима и саграђени павиљони у готском стилу.
Парк је био намењен искључиво аристократији. Све до средине века у њему је била забрањена изградња крчми и павиљона са алкохолним пићима како се ту не би окупљао прост народ. Чак и средином XIX века ту су се појавили пре свега елитни ресторани, а не шатре са алкохолом. Недалеко се налазио чувени „Јар“ (део данашњег хотела „Совјетски“), где су одлазила да лумпују деца тадашњих богаташа. Зграде ресторана „Мауританија“ и „Елдорадо“ такође су сачуване до данас.
Осим тога, по указу цара Николаја I на територији поред Парка (управо тако, са великим почетним словом, био је познат у Москви) држава је давала кредит од 5 хиљада рубаља на десет година онима који су спремни да „за три година изграде једноспратну кућу добре архитектуре са мезанином, горњим полуспратом и гвозденим кровом“. Отада су се у парку појавиле лепе викендице, на пример, вила „Црни лабуд“ породице Рјабушински, сачувана до данас.
У центру парка налазила се кружна стаза за вожњу кочија, као и у Новинском парку. Трговац Александар Ушаков (псеудоним Н. Скавронски), који је био у парку шездесетих година, записао је: „Парк је угледно место. Кочије, коњи, друштво већином су беспрекорни. Говори се француски, мода, посебно мушка, енглеског је кроја. Парк има своје друштво, које се посебно издваја радним данима. Оно углавном не дозвољава мешање са гомилом. Људи у парку се забављају префињено, они се или возе у скупим кочијама или се лагано шетају у шареној поворци, трудећи се да неког престигну или да се одвоје од оних који не чине њихово друштво.“
У парку је такође подигнут забавни летњи павиљон за позоришне представе и концерте под називом „Воксал“. „Наткривене широке терасе, прелепе галерије, чисте лепе просторије и огромна дворана истински префињене архитектуре“ – тако је здање описао савременик Михаил Загоскин. „Добра храна, музика за љубитеље плеса, одличан цигански хор за оне који воле циганске песме, војна музика и ватромет за све“.
Место: парк „Спокољники“
За кога: за све
Врста забаве: испијање чаја и алкохола, шетња пешице и у кочијама, гледање представа
„Грађани занатског позива и већи део трговачког сталежа не воле Петров парк“, записао је Михаил Загоскин. Народ је више волео забаву у рејону Сокољники, која је почињала 1. маја. Још од времена Петра Великог московски Немци су изабрали шумарке у овом крају за прославу Мајског дрвета. Постепено је ово постало исто тако омиљено место за масовна весеља као и Новинско.
На поље би поставили шатру у коју би дошао губернатор и угостио изабране посетиоце племенитог рода уз звуке војног оркестра. Уважени гости би тада поседали у кочије и почели да се возају око поља, на којем се веселио народ.
Програм једног дана такве прославе изгледао је овако:
„Акробата Јегорка Шалапут ће ходати по жици са врелим самоваром на глави;
Плесач руских игара Федја Удалој;
Григориј Колчан – бас из Павловског Посада;
Гутач мачева и мађионичар Ариготи гута бакљу и пије смолу;
Ондрјушка и Митродора ће отпевати сељачке песме уз плес, Чакригин ће их пратити на хармоници;
Песму 'Поморанџе, лепи лимунови' отпеваће Лазарев, дискант из Мартинова;
На балалајци ће свирати Феоктистов;
Хор од 18 чланова ће певати и играти 'Руско пространство'“.
Обичан народ је у рејону Сокољники имао обичај да пије чај седећи на земљи. Како пише Вера Бокова, локалне жене, обично удовице војника и грађана средњег сталежа, нудиле су свима већ загрејане самоваре, а уз њих чај, шећер и посуђе.
„Руски човек по својој природи не воли извештаченост, њему је тесно, скучено у ограниченој башти, од свега му је најнепријатнија ограда иза жбуња зеленила; он, напротив, воли шуму, поље“, истицао је Александар Ушаков. „Они који иду у шетњу од ујутро носе са собом хране и пића готово за недељу дана“, записао је он. Како је забележио други Московљанин, тенор у опери Павел Богатирјев, „ова весеља су се одржавала у прашини која би испунила ваздух, усред жамора народа и људи су са њих одлазили опијени од вина, гужве и галаме“.
Место: Марјин шумарак (Марјина Рошча)
За кога: за обичан народ
Врста забаве: испијање чаја и алкохола, шетња пешице и у кочијама, гледање представа
Марјин шумарак је добио назив према легенди о страшној вођи разбојника Марји. Чиниле су га готово у потпуности брезе. Весеље се ту одржавало првобитно у вези са старим обичајем помена умрлима на седми четвртак после Васкрса, три дана пре Родитељске суботе.
То изворно није био православни празник, него пагански, а централно место у њему је заузимала бреза. На њој су се плели „венци“. Познавалац историје Москве Татјана Бирјукова пише: „Најпре би брезу заљуљали, ухватили неку њену високу грану и повезали је са граном другог дрвета у близини. Тако се добијао венац. Затим су девојке у паровима пролазиле испод ових грана три пута, размениле лаке пољупце, 'окумиле се' и размениле крстиће. Венци су остајали уплетени читавих недељу дана. Дуго дрвећу нико није прилазио, народ их је чак заобилазио, јер се веровало да на уплетеним гранама седе русалке.“ Под русалкама овде се мисли на душе умрлих које током недељу дана после Тројице „лутају земљом“ и које треба испратити бучном трпезом за помен – у то су Руси веровали у предхришћанска времена и ова веровања су се дуго одржала и касније.
Зато током недељу дана после празника Тројице, почетком јуна, Московљани, након што на гробовима одслуже помен за своје мртве, одлазе да се веселе и банче. Недалеко од Марјиног шумарка управо се налазило велико гробље – Лазаревско (данас је на његовом месту Фестивалски парк), где су такође сахрањиване самоубице и напознати покојници. Древне обичаје углавном је чувао обичан народ. Зато је весеље у Марјином шумарку било искључиво народно. Племићи су тамо одлазили само како би погледали бодре сељачке игре у огромном колу.
„У том Марјином шумарку све кипти од живота и све подсећа на смрт. Ту, међу старим гробовима, грми разуздани хор Циганки; тамо, на гробној плочи, стоје самовар и флаше са румом, веселе се руски трговци“, записао је Михаил Загоскин. „Овде, код самог насипа, иза којег се уздижу гробни крстови Лазаревог гробља, разлеже се бодра песма; наоколо мртви спавају сном без буђења, а гомила живих, безбрижно гледајући на ту долину плача, жалости и пропадања, весели се, банчи и лудује, не помишљајући на смрт.“
Место: околина Симоновог манастира
За кога: за све
Врста забаве: шетње уз поглед који се пружа са високе обале реке Москве
Симонов манастир је био једна од најважнијих московских светиња. Ту су били покопани остаци двојице учесника Куликовске битке, Пересвета и Осљабе. Тридесетих година XX века већина манастирских грађевина је порушена, а на њиховом месту је смештена делимично фабрика, а делимично територија Дома културе „ЗИЛ“, тако да то данас није посебно добро место за шетњу. Али у XIX веку поља око Старог Симонова била су омиљено место за забаву и шетњу становника Москве – од сељака до угледних грађана. Зашто?
Са овог места се, наиме, пружао поглед на Москву са високе обале данашњег Крутицког кеја. Био је то исто тако чувен „видиковац“, као Воробјови гори, само знатно ближи центру. Осим тога, могли сте да се попнете и на звоник висок 90 метара, виши од звоника Ивана Великог у Кремљу!
„Попевши се на врх куле, дуго нисмо могли да дођемо себи од дивљења пред разноликошћу и лепотом манастирске околине. Од саме реке до подножја Симоновог брда пружа се пространа зелена долина са малим језерима; усред ње међу пешчаним обалама вијуга река Москва; а за њом се све до Даниловог манастира протеже Серпуховски део Замоскоречја са својим баштама и огромним фабрикама. Са десне стране уздиже се као амфитеатар део града иза реке Јаузе са каменим здањима и величанственим црквама. Окренете ли се на другу страну, пред вама се уместо високих брда са разасутим кућама пружају пространа поља, мрачна борова шума, њиве, живописни шумарци, неколико села, Перервински манастир и у даљини, на самом крају хоризонта, чувено село Коломенско“ – овако је, према опису Михаила Загоскина, у то доба изгледала панорама Москве са звоника Симонова манастира.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
