Наиме, крајем деветнаестог века монопол на трамвајски превоз на улицама тадашње руске престонице имало је приватно предузеће, друштво железничких пруга са коњском вучом. Оно је са Градском думом потписало концесију према којој власти све до 1902. године нису могле да пусте у саобраћај електрични трамвај у центру града, мада су га успешно тестирале још 1880. године.
Међутим, у документацији није било речи о рекама. Користећи ту чињеницу 1894. године Финско друштво лаке пловидбе и Друштво за експлоатацију електричне енергије М. М. Подобедова и Кº пустили су у саобраћај по реци Неви електричне трамваје.
Центральный государственный архив кинофотофонодокументов Санкт-Петербурга
Коришћени су само у зимском периоду. Шине и прагови постављани су под углом по леду, док се горе налазила контакт жица. Стубови електричних водова фиксирани су и замрзавани у леду. Трамваји су се кретали брзином од двадесет километара на сат.
У периоду од јануара до марта трамваји су саобраћали на четири линије. Током сезоне превозили су до 900 хиљада путника. А по топлом времену том рутом су ишли трајекти.
По истом моделу 1899. године покренут је превоз у Нижњем Новгороду, по леду реке Оке.
Јавно власништво
А 1917. године и у Архангелску, замрзнутом Северном Двином.
Јавно власништво
Public domain
У Санкт Петербургу трамваји су саобраћали по леду од зиме 1895. до зиме 1910. године. И ни један није пропадо кроз лед. А прва линија копненог електричног трамваја у граду покренута је тек 1907. године, пет година након што је мрежа железничких пруга са коњском вучом прешла у градски посед.