Како је изгледала комуникација визит картама у Руској империји?

„За Марију Ивановну која је имала широк круг познаника одлазак из Москве на дуже време није била мала ствар. Она је претходно морала да се опрости са свима, како се случајно неко не би увредио“, писао је о својој старијој рођаци званичник из 19. века Дмитриј Рунич.

„У четвртак у шест сати Марија Ивановна села је у кочије и кренула у посете, са списком у руци, па је тог дана прецртала 11 адреса, у петак пре подне 10, после ручка 32, а у суботу 10, што износи укупно 63 посете, а „десет блиских рођака оставила је за крај“. После два дана уследиле су узвратне посете, после ручка код ње су биле кнегиња Голицина, Шаховска, Татишчева, Гагарина и Николајева. Спопао ју је страх, „шта ако свих сто буду хтели да се поздраве са мном!“, и наредила је да кажу да није код куће.

Вожња крај Кремља. Рудолф Френц, почетак ХХ века

Јавно власништво

За московско и петербуршко племство визите, формалне посете рођака и познаника, постале су свакодневна обавеза. Одлазак и долазак у град и из града, рођендани, велики празници, венчања и сахране, сви ти догађаји захтевали су формалне посете. А после тога требало је примити узвратну посету. Игнорисати то правило значило је искључити себе из круга пристојног света, после чега није више било наде за напредак у служби или добар брак.

Мучан обичај странцима се чинио као нешто бесмислено, а неке, попут Иркиње Марте Валмонд чак је револтирао. Тако је почетком деветнаестог века заједно са модом свега енглеског у Русију стигла култура визит карти.

„Упиши ме“

У ходницима и предворјима кућа људи племенитог порекла за посетнице су у то време постојали сребни послужавници и скупе посуде. Обично их је било две, једна за лично донете, и друга за оне које су слате по слугама. Никако није било исто, да ли је посетилац лично долазио или је послао слугу. Постојала су и крајње необична места за одлагање визит карти, па је тако у московској кући племића старог рода могао да вас изненади препарирани медвед са разјапљеном чељусти и послужавником за посетнице у шапама.

Wikipedia / Shakko

Сваки угледни господин и дама почетком деветнаестог века
носили су штос визит карти са собом. Долазећи у посету, они се вишу нису одмах представљали, него је излазио мајордом коме се давала визит карта. Посетнице дама биле су већих димензија и необичније украшене. Визит карте мушкараца биле су димензија данашњих банковних картица или паклице цигарета, а посетнице ожењених скромније и мање од визит карти нежења.

На визит карти се налазило име власника или власнице, његова титула, чин или дужност. На посетницама лекара и научника писало је „доктор“ и титула, код војних лица војни чин, а код државних службеника ранг. Неки су имали две врсте визит карти, једне са адресом, а друге са празним местом на коме је могао да се закаже састанак или позове на ручак или у позориште.

Рузски завичајни музеј

Нису сви успевали да испоштују престоничка правила. Историчар Михаил Загоскин оставио је сведочење како његов посетилац није на посетници оставио своју адресу. „Морао сам тако једанпут да обиђем све хотеле и приватне куће како бих сазнао где је одсео један провинцијалац који је био код мене у посети. Међутим, док сам га ја тражио по целој Москви, он је отишао у своју губернију и сада се, како чујем, страшно љути не само на мене него на целу Москву. „Лепа престоница“, говори кад год је у прилици. „Пажљив неки свет су ти Московљани“.

„Како су само уображени и неуљудни!“

Ако је особа код које је неко долазио у госте била код куће, слуга би односио посетницу, а домаћин одлучивао да ли ће примити госта или се позвати на заузетост. Ако домаћин није био спреман да прими госта, посетница је остављана на послужавнику, као и у случају када није био код куће.

meshok.net

Ако се ишло у посету неком ко је био вишег ранга у служби или по друштвеном положају остављање визит карте сматрало се безобразлуком. Када су чиновници долазили да посете начелника или племиће не тако високог порекла, грофа или кнеза, а они нису били код куће или нису примали, мајордом је записивао имена посетилаца у нарочиту књижицу. Догађали су се занимљиви случајеви.

Књижевник Петар Вјаземски записао је: „Када је Карамзин званично именован за руског историографа отишао је код неког у посету и рекао слуги: 'Ако ме не приме, упиши ме'. Када се слуга вратио са образложењем да домаћин није код куће. Карамзин га је упитао: 'Јеси ли ме уписао?'. Овај је одговорио: 'Уписао сам'. 'Шта си уписао', било је следеће Карамзиново питање. 'Карамзин, гроф историје', уследио је одговор.“

Правила комуникације визит картама

Старо племство презирало је визит карте. Нарочито, када су их доносиле слуге. „На шта то личи, довезу слугу четворопрегом испод прозора, и он баци визит карту руској племкињи старинског рода“, негодовале су по речима руског музичара Николаја Макарова, времешне тетке.

Свежи носилац ордена. Павел Федотов, 1846.

Третјаковска галереја

Али после крунисања Николаја Првог септембра 1826. године све се променило. Николај Павлович и његова супруга Марија Фјодоровна у младости су били велике звезде европских салона, а на њихово крунисање дошле су на стотине француских и енглеских кицоша који су визит карте користили пуном паром и нису их сматрали непристојним. После тога култура визит карти у Русији дефинитивно је успостављена и задржала се све до 1917. године.

Уобичајено је било да се у прву посету иде лично, а после тога могло се уписати или оставити визит карта. Учтив одговор на остављену посетницу био је послати своју визит карту, а ако би то изостало, или је посетница послата у папирном коверту, то је значило да је боље у ту кућу више не долазити.

Јавно власништво

Када је визит карта остављана, а домаћин није виђен, обавезно је било да се она пресавије. У зависности од тога како је то било учињено, односно који угао је био савијен мењало се и значење.

Десни горњи угао – особа је долазила лично
Леви горњи угао – честитање
Леви доњи угао - изражавање саучешћа
Десни доњи угао – опраштање.

Ако ни један од углова није био савијен, то је значило да је посетницу оставио слуга. Наравно, врло брзо су почеле да се шаљу савијене визит карте и преко слугу. Кнез Сергеј Трубецки у првој половини прошлог века записао је: „Обично смо остављали одлазећи са свечаног догађаја, раније савијене карте портиру (са рубљом) или је један од нас носио карте својих пријатеља. Несавијене карте у Москви тада нико није остављао или слао“.

Архивска фотографија

Већ средином деветнаестог века обичај остављања визит карата који је требало да покаже бар привид учтивости претворио се у потпуно механичку процедуру коју су обављале слуге. „За нову годину и светлу недељу највише посетница било је у оптицају“, сведочио је Михаил Хагоскин. „Лакеји су што пешке, што на коњима трагали по целом граду. Међутим, разносачи посетница нашли су начин да олакшају свој посао, па су постојала зборна места, а главно је било на Охотном рјаду. Тамо су упоређивали спискове и размењивали посетнице.

Наравно да је долазило и до грешака. Дешавало се да добијете посетницу неког господина кога уопште не познајете, или да ви сами честитате неки празник човеку кога не бисте желели ни да сретнете“.

Државни историјски музеј

Ипак, у Руској империји, у свим временима највише су се цениле личне посете. Понекад је посетница, остављена или послата некој важној особи, могла да заврши каријеру злосрећног посетиоца.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!