Ко је био Александар Невски, легендарни руски кнез?

Окружени Русима предвођеним Александром Невским, витезови Ливонског реда (аутономног огранка Тевтонског реда), носећи тешке металне оклопе, својом тежином разбијају лед на језеру и даве се. То је традиционална прича о Бици на леду 1242. и тако је приказана, рецимо, у филмском класику Сергеја Ајзенштајна из 1938. 

Филм је био део пропаганде и ова сцена је годинама обликовала перцепцију о Александру Невском. Била је 1938. година, рат са Немачком је био близу. У Ајзенштајновом филму, снимљеном под надзором Политбироа, главног органа КПСС, витезови Тевтонског реда су симболизовали Немце, а став Александра Невског био је несумњиво патриотски. 

„Идите и реците свима у страним земљама да је Русија жива. Нека нам без страха дођу у посету. Али ако нам неко дође са мачем, од мача ће погинути. Руска земља стоји и остаће при томе!“ – каже Невски у филму. Али он никада није рекао овако нешто у стварности. Тих 1230-40-их година, када се догодила Битка на леду, руске државе још није било. Александар се заправо борио на страни Новгородске кнежевине. 

Битка на леду

Крајем 1230-их, руске земље су биле опустошене монголско-татарском инвазијом. Швеђани и витезови Ливонског и Тевтонског реда желели су да искористе овај период слабљења, за напад на руске земље. Године 1240. витезови Ливонског реда су опседали и заузели Изборск и Псков. Али људи из оближње Новгородске кнежевине, у страху да би Ливонци могли да нападну и њих, позвали су моћног кнеза да их заштити – Александра Јарославича (1221-1263), касније познатог као Александар Невски. 

Године 1240. Александар и његови ратници први пут су наишли на неколико шведских војних бродова на ушћу реке Неве. Позвавши снаге из Новгорода и Ладоге, Александар је победио Швеђане у такозваној бици на Неви (јула 1240). Касније, почев од 15. века, Александар је због те битке постао познат у хроникама као „Невски“. 

Године 1241. Александар је дошао у Новгородску област и са својом четом ратника протерао Ливонске витезове из ове области. Године 1242. вратио је Псков, убивши око 70 витезова. У априлу 1242, Александар је, предводећи војске Новгорода и Владимира, наишао на ливонске витезове код Чудског језера на граници између савремене Русије и Естоније.

Према савременим историчарима, на Ливонској страни је било око 40 витезова, подпомогнутих са око 150 пешадинаца, а на Александровој око 800 ратника. 

Легенда каже да су се Александар и његови ратници борили са витезовима на површини залеђеног језера, лед је напукао, а десетине витезова се удавило. Међутим, Ливонска хроника наводи да су „мачеви звонили, шлемови били сечени, док су ратници са обе стране падали на траву“, сугеришући да се битка одиграла на чврстом тлу. Руска хроника тврди да су Руси савладали Ливонце и јурили их скоро 7,5 км по залеђеном језеру, до супротне обале. Вероватно су се неки витезови можда удавили током потере, али за то не постоје писани докази. 

Руски извори кажу да је у бици погинуло 400 Ливонаца. Међутим, Ливонска хроника каже да је 20 витезова убијено, а 6 заробљено од стране Руса. Извори су, међутим, прилично оскудни. Знамо само да је Александар победио у бици, одржавши обећање да ће заштитити Новгородску кнежевину од Тевтонског и Ливонског реда. 

Сарадња са монголским-татарима?

После битке, Ливонски ред је био у дефанзиви. Александар је наставио поход. У исто време, 1246. године, његовог оца, владимирског кнеза Јарослава, Бату-кан, унук Џингис-кана, позвао је у Каракорум, престоницу тадашњег Монголског царства, и тамо га отровао. 

Александар и његов брат Андреј, по очевој вољи, наследили су „руске земље“ – Андреј је постао кнез Владимира, а Александар кнез Кијева и Новгорода. Међутим, Кијев, престоница Кијевске Русије, спаљен је до темеља током монголске инвазије и изгубио је свој значај. Александар је остао у Новгороду.

Године 1251. кнез Андреј је побегао због озбиљног сукоба са монголо-татарима, а Александар је постао велики кнез Владимира – заправо, најмоћнији кнез руских земаља у то време. Као такав, морао је да комуницира и сарађује са монголо-татарима како би заштитио свој народ. На пример, 1259. године присилио је Новгородце да почну да плаћају данак монголским хановима. 

Године 1263. Александар се враћао са путовања у Златну Хорду, где је покушао да убеди Берке Кана (Бату-кановог брата и наследника) да не узима Русе у своју војску. На повратку Александар се разболео и умро. Најзанимљивији део његове приче, међутим, долази након његове смрти.

Легенде о Александру Невском: од Ивана Грозног до Петра Великог

У Александровом тестаменту постојао је важан детаљ – он је свог најмлађег сина Данила (1261-1303) даровао Московском кнежевином, па је Данил постао оснивач московске династије. 

Године 1547. Иван Грозни је постао први цар Московског царства. Исте године је Руска православна црква прогласила Александра Невског за свеца. То је учињено по налогу Макарија, митрополита московског. Прослављајући Александра као свеца у Москви, Макарије је стварао идеолошку верску основу за нову државу. 

Такође је било важно да је Москва 1540-их наставила рат са Ливонском конфедерацијом. Имиџ Александра Невског као првог руског кнеза који је поразио Ливонски ред такође је допринео таквим идеолошким циљевима. 

О Александровом подвигу се поново говори почетком 18. века, када је Петар Велики победио Шведску у Великом северном рату. Године 1710, када је рат још био у пуном јеку, Петар је наредио да се у Санкт Петербургу подигне манастир Светог Александра Невског (касније Александро-Невска лавра). Петар га је саградио тамо где је веровао да се битка на Неви одиграла 1240. (заправо се одиграла 19 км од места Александро-Невске лавре).

Две године након прославе победе над Швеђанима, 1723. године, Петар је наредио да се Александрове мошти пренесу из Владимира у Санкт Петербург, да се, као симбол победе Русије над Шведском, чувају у Александро-Невском манастиру. 

Александар је постао заштитник Санкт Петербурга, а Петар је намерно прогласио 30. август (по старом календару) за свој празник - дан када је потписан Ништадски споразум 1721. године, чиме је завршен Велики северни рат. Такође је важно да се и сам Александар замонашио на самрти, као што су то традиционално чинили многи руски кнезови. Међутим, након што је Петар Велики пренео мошти Невског у Санкт Петербург, наредио је Руској православној цркви да се сећа и слави Александра као војсковођу, а не као монаха. Од тог времена, Александар Невски се сматра небеским покровитељем руске војске.