Тло нестаје под ногама! Како метро замало није довео до урушавања Лењинграда

8. април 1974. године замало се није завршио трагедијом. Градитељи лењинградског метроа бушили су још једну бушотину за испитивања, али из ње је изненада покуљала вода. Убрзо је вода пробила зид и продрла у већ активан тунел којим се кретао воз са путницима. Тунел се брзо пунио водом и песком. То се догодило у 16:30. На срећу, уз велике напоре трагедија је избегнута.

Сергей Смольский/TASS

Испоставило се, међутим, да је то био само почетак огромних проблема.

Коктел од воде, песка и леда

Априлски инцидент се догодио између станица „Леснаја“ и „Плошчад мужества“. Ускоро је постало јасно да је до несреће у „разливу“ (како данас Петербуржани називају тај тунел) дошло због журбе. Наиме, планирано је да се отварање нових станица метроа уприличи поводом одржавања XXV конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза 1976. године. Међутим, инжењери су знали да то неће бити лако. Наиме, управо у рејону станице „Плошчад мужества“ налазио се велики број такозваних „пливуна“, пукотина у Земљиној кори испуњених водом и песком.

Први воз на церемонији отварања станице „Площадь Мужества“ (Трг храбрости)

Николай Науменков/TASS

Како би се на таквом месту прокопао тунел, било је потребно или заобићи пливун, или поткопати тунел испод њега, или га, пак, заледити и копати директно кроз њега. Инжењери су изабрали последњи метод. Одлучили су да граде право кроз старо корито реке Неве, такозвани Ковенски разлив.

Очигледно је да су градитељи знали колико је овај метод опасан. За заштиту других станица метроа у случају несреће биле су предвиђене бетонске конструкције дебљине 3 метра које је требало да зачепе евентуална места продора воде. Али у критичном тренутку оне нису помогле. Само за неколико сати коктел од воде, песка и леда испунио је 45 хиљада кубних метара тунела.

Међутим, најстрашније је било то што су се после тако значајног отицања подземних вода у околном тлу формирале шупљине. Земља без ослонца је просто почела да се слеже, повлачећи са собом све што се налазило на површини, односно улице Лењинграда.

Линије метроа у Лењинграду 1973.

Владимир Целик/Sputnik

Услед слегања тла насред улице формирало се улегнуће димензија 400 пута 200 метара и дубине 3 метра. Многе улице око места разлива су оштећене: у Политехничкој улици је попуцао асфалт и сломљене су трамвајске шине, срушила се административна зграда фабрике „Црвени октобар“, неколико суседних зграда се опасно накривило. Огромне грађевине у самом центру града нашле су се у опасности да потону под земљу. 

О овим догађајима је 1986. године снимљен филм под називом „Пробој“. 

Плакат филма „Пробој“

реж. Дмитриј Светозаров, 1986/Ленфильм

Шта даље?

После несреће предузеће Метрострој је почело да размишља о томе како да се све доведе у ред. Шупљине у тлу решене су на једноставан начин: у њих је убачена вода из водовода.

Ипак, инжењери нису одустали од изградње на том месту. Постојале су две варијанте: да се сагради нови тунел на истој маршрути, али изнад или испод подземне воде, како би се избегао ризик од плављења; или да се, пак, то место заобиђе, с тим што би у том случају морала да се сагради још једна додатна станица.

Сергей Смольский/TASS

На крају су се стручњаци одлучили за прву варијанту. Нови тунел су почели да пробијају директно изнад старог перона. Како не би дошло до поновне несреће, тло на том месту овога пута није залеђено помоћу стандардне криогене опреме као раније, него помоћу течног азота. То је, иначе, у то време био прилично редак стратешки материјал. Зато су морали да га допреме са свих страна Совјетског Савеза, а укупно је употребљено преко 8 хиљада тона течног гаса. Након што је тло замрзнуто, око тунела је саграђен штит који је додатно штитио зидове од продора воде. 

Станице су поново отворене 1975. године. Током првих неколико година стручњаци су пажљиво пратили стање у тунелу како би одмах приметили било каква одступања. Зато су на возовима и зидовима тунела били постављени сензори, а возови су пролазили овом деоницом смањеном брзином. Али до 1984. године градитељи су се уверили да опасности више нема и сва ограничења на коришћење тунела су укинута.

Улаз на станицу „Плошчад мужества“ (Трг храбрости)

Юрий Белинский/TASS

Друго изливање   

Петербуржани су се поново подсетили разлива из 1974. године почетком деведесетих, када је у злосрећном тунелу поново пронађена вода са песком. Испоставило се да је хидроизолација попустила.

Путници у вагонима су запазили да се возови крећу кроз мутну воду, које је било тако много да подземне пумпе нису могле да је отклоне. Како би се овај проблем решио, Метрострој је најпре станицу затварао викендом, а затим и радним данима у вечерњим часовима. Међутим, вода је наставила да надире.

Линије метроа у Лењинграду 1973.

Владимир Целик/Sputnik

Осим тога, инжењери су начинили грешку када су изнад старог тунела сазидали нови, па је доњи тунел трпео додатни притисак, када су горњим пролазили возови. Тако да је нови тунел почео да се слеже на стари, а заједно са њим су пропадали и сва изолација и заштитни штитови. 

Тунел је 1995. године поново затворен, а стамбени рејони на северу града остали су одсечени од центра.

Тунели лењинградског метроа, 2004.

Сергей Смольский/TASS

Трећи тунел по реду саграђен је 200 метара од старог и 20 метара изнад њега. Њиме су возови почели да саобраћају 2004. године. Засад све у њему функционише како треба.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!